• Veseli Vinari Srednjeg Banata i njihova Tužna Udruženja

    February 10, 2009

    Tags: , ,
    Posted in: sp-wine.com

    Voleo bih, kad bih mogao da o vinogradarsko-vinarskim udruženjima u mojoj okolini pišem uzvišeno, sa ponosom. Voleo bih, kad bi bila istina, da su udruženja pokretači aktivnosti sitnih vinara, da ih pomažu, upućuju ih na ispravan put egzistencije u društvu,

    Izlagaci
    kao vredni majstori spravljanja autohtonih vina, da organizuju prolaz kroz lavirinte silnih propisa i zakona (pa i bezzakonitosti). Da predlažu zakonske izmene i pospešuju razvoj tržišta za male proizvođače grožđa i vina. Ali, gospodo, to ne mogu reći, jer barem ovde, u svom dnevniku (blogu) moram biti iskren prema sebi, i priznati: sami smo.

    Četiri udruženja vinogradara-vinara Srednjebanatske regije, Aradac, Orlovat, Melenci i Taraš, odlučili su da pomognu Regionalnoj privrednoj komori u Zrenjaninu da organizuje ocenjivanje vina iz sopstvene berbe u ovom regionu i vinsko veče sa sedam banatskih jela uz 8 lokalna vina. Rezultat je bio šaren: uspeh značajan, skoro svi uvređeni i nezadovoljni. Orlovaćani su se povukli uz zvanično saopštenje za javnost, koju ni mediji nisu hteli objaviti, i nisu dali ni jedno vino na takmičenje. Arađani su dali vina, ali su odustali od večere. Tarašani su imali jedno vino (od 100) u takmičenju i odustali od večere. A Melenčovanima svaka čast: i učešće i medalje i pehari i vinsko veče.

    Tako su vinsko veče (o čemu ćemo još pisati) organizovali umesto Udruženja i Komore ali i Hotela “Vojvodina”, samo četiri vinara lično i privatno. To su Dragiša Gvožđan iz Melenaca, Dragiša Živković iz Zrenjanina ali član u Orlovatu, Janošik Janko iz Aradca i moja malenkost. Veče je naravno uspelo na opšte zadovoljstvo građanstva – kongresna sala hotela je bila dupke puna sa blizu 200 gostiju, – i na jad i zavist onima, koji su teatralno odustali: Udruženjima.

    Clanska karta
    Član sam Udruženja vinogradara Aradac od 2002. godine. Redovno plaćam godišnju (simboličnu) članarinu i kada se predstavljam na takmičenjima vina, dopišem, da sam baš u Aradcu član. Tolko o udruženju. Jer niti me pozivaju na sastanke (koje inače sa dosta redovnosti održava manji skup okupljen oko predsednika), niti dolazi komisija za ocenu vina u moj podrum. Već su se i naljutili nekoliko puta, kada sam prigovorio, da bi voleo da me bar neko telefonom nazove kada se sastaju, jer imam nekoliko veoma važnih informacija i predloga. Ti sastanci, gde ponekad prisustvujem kad slučajno saznam od drugih u selu, liče na kafansku dišputu. Svaki od njih bi dolazio sa „bumbarom“ vina, (za neupućene: „bumbar“ je plastična boca od 2 litre), a diskusije su polifone: svi pričaju, a niko ne sluša. Najglasniji nemaju ni sto čokoti vinove loze. I dobro se osećaju. I tu nema ničeg lošeg, da kojim slučajem Udruženje nije ipak Udruženje, pa stižu razni pozivi iz drugih udruženja, od lokalne samouprave, od ministarstva, sa Univerziteta. Te informacije se podele između nekolicine, a često i samo u jednoj familiji. Pa tako oni sami odluče da odu na proslave i sastanke drugih, udaljenih udruženja, na predavanja, prijeme. Šta ostaje od toga Udruženju i njenim članovima? Ništa.

    Kada bi me neko pitao, koliko hektara vinograda ima Udruženje, ja bi samo oborio pogled, jer to niko ne zna. Već više godina diskretno iniciram popis površina i sortimenta, ali to niko ne čuje. A onda, kao konačan sud, krajem januara pročitam inicijativu Vlade Srbije za reonizaciju vinogorja i primetim, da je tu i Taraš, i ostrva kod Kikinde, a Aradca ni od traga! Predlog izmena i dopuna je istekao 31. januara 2009.

    Okupljanje clanova
    Nakon sedam godina članstva tražio sam da vidim Statut Udruženja. Nisam ga nikad video, a čini mi se, da ga neću ni videti skoro. A Boga mi neće ga videti ni drugi članovi (sem možda oni, koji su tu ružnu papirologiju silom zakona morali negde da arhiviraju). A i šta će im. Ionako će sve uvek biti po starom: seoski vinski bal na dan Svetog Trifuna će se tradicionalno održati uz dobru trpezu, piće i muziku i poglašenje najboljeg vina u selu. Na godišnjoj skupštini će višegodišnji sekretar pročitati domaći zadatak: slobodan sastav na temu hvalospev vinarima Aradca, a svake druge godine predsedništvo aklamacijom birati podobnog ili zaslužnog, a ne sposobnog predsednika. I tako u krug.

    Osećam nemoć, i sramotu. Sramotu, da nismo u stanju da se samoorganizujemo, i da učinimo taj jednostavan korak ka udruživanju za bolje sutra vinara u ovoj regiji.

    • Comments are closed.