• Vino za Božić, Božić i Vino

    December 19, 2011

    Tags: , , , , , , , , , ,
    Posted in: Wine

    Koliko je vino vezano za običaje? Koliki je uticaj mode na vino? Kolika je povratna sila prometa (potrošnje) vina na njenu proizvodnju? Ne mislim na količinu, već na stilove vina koji se dominantno proizvode. Dali je tradicija ponovo važna za nas? Važna za proizvođače vina, važna za potrošače.

    Ali, šta je tradicija? Obazrivo ispipavamo korene, kao da je do juče bila zabranjena. Vreme sadašnje vešto traži odgovore iz prošlosti za sopstveno opravdanje. I u tom procesu ne mogu se sakriti namere koje zahtevaju primenu principa: cilj opravdava sredstva. Ježim se od svemoćne mašinerije ustalasalog lažnog folklora, tvorca kiča i jeftine masovnosti. Naprosto me hvata strah od izgovaranja imenica poput: “običaj”, “tradicija”, “autohtono”, “narodno”, “domaće vino”, “zavičajac”. Reči ogoljeni od izvornog značenja, sadržaja, naprosto floskule, izgovor, da se proda jeftina roba, da se oproste svi ugrađeni promašaji, da se ogradimo od ionako srušenog sistema vrednosti – ko zna, još će vaskrsnuti iz mrtvih, i eto nama belaja: vraćamo se u red i rad, pa naše spravljeno vince ni na pijaci više nećemo moći prodati! Vino je ipak svetinja. Za mene je iznad dnevne politike, seoskih vinskih svetkovina, daleko od plastične ambalaže, daleko od nametnute mode, iznad patetičnog nostalgisanja, i izvan domašaja onih, koji bi ga koristili za opijanje i pretvaranje folklora u kič. Pravo vino je elegantno i odvažno, pravo vino obično ne žele ni da vide oni, koji ga ne zaslužuju. Takvi će naći svoje “domaće vino”, jeftino a mlogo, jer ga nažalost ima, i sve više ga ima.

    Dolazi Božić, pitaju me: kakvo se vino pije za Božić, kakvi su običaji vezano za vino? Običaji. Pitaju me, valjda zato, što je ponovo moda setiti se običaja. Jer zašto bi me i pitali, ako znamo za običaje. Ali, paganima je vera nauka, i treba je vežbati da postanu vernici. Nisam pobožan, čak bi neko, ko me zna lako zaključio, da sam se više puta poneo ateistički, ali sam vaspitan
    u porodici, gde se oduvek znao red, običaji su se poštovali po svaku cenu. Ta cena je često bivala prilično skupa: dobio sam šamar na ulici od oca, samo zato, što komšinicu nisam prvi pozdravio; roditelji mi nikada nisu bili komunisti, iako su nagrađivani za svoj rad više puta, pa zato i ništa nismo stekli sem ponosa i vere u porodicu i nekekav sistem vrednosti, koji ne
    stvara dnevna politika, već čovečanstvo. Otac mi je ateista, ali je smatrao da treba da idem na veronauku. Čak sam se i venčao u crkvi, po svojoj volji i ubeđenju, da je to važno za mene i moje roditelje i moje buduće potomke. Božić je uvek bio najsrećniji dan u godini za sve nas, kada je porodica na okupu i iskreno se okrećemo jedni drugima. I tako je to i danas. Ta svečanost okretanja prema svojima najbližima, i okretanja prema sebi je nota svakog pravog vina, pa je i vinu specijalno mesto na trpezi tih dana.

    Na širokoj slici oproštajne večeri, gde Isus sedi sa svojim apostolima, na stolu je hleb i vino. Vino za Božić, makar i zaboravili izvorno značenje slave rođenja mesije pod vitlajemskom zvezdom repaticom, ono je uzvišeni poklon čudesa da je radost biti čovek, biti zajedno sa drugim ljudima. To treba zaslužiti, biti dostojan društvu, voleti i biti voljen – to je jednako definicija i vina koje stavljamo na božićnu trpezu. Daklem, najbolje što imamo, najbolje što znamo, ono što volimo, i želimo da saopštimo i podelimo sa najbližima.

    Nema ničeg posebno svetog u tom božićnom vinu. Ono je svetinja samo po sebi. Zato je i doživljaj izabrati pravo vino za Božić, poštujući sva pravila koje znamo, volimo i osećamo. I ne trebamo biti škrti. Najbolja vina su uvek skupa. Ali neka, ovo je dan, kada ne smemo žaliti cenu vrednosti.

    Istraživao sam, šta na ovu temu pišu i govore u Svetu i kod nas. Mnogi od nas ne razmišljaju o tome, pa i ne znaju, da običaji vezani za tradiciju proslave Božića (isprepletena danas sa dočekom Nove Godine i podvajanjem termina zbog različitih kalendara) zapravo i nisu tako stari, recimo kićenje jelke, i stavljanje poklona ispod nje se upražnjava svega dvestotinak godina. Poslednjih nekoliko godina u Evropi se naveliko slavi i Noć Veštica, i niko ne može da me ubedi, da to nije naprosto glupa moda, koja nekima donosi prihode. Hvata me jeza od pomisli, da jednog dana i to postane ovdašnja tradicija.

    Ali šta je sa Vinom? I vino nažalost postaje žrtva ljudske gluposti. Nikad, kao ove godine na Internetu i u javnosti nije toliko pominjan ritual pijenja KUVANOG VINA, malte ne kao obaveza božićne večeri. Nabrajaju se silni recepti, gde naravno dominiraju začini dalekog orijenta. I južno voće, narandža obavezno. Da je samo kuvano vino! Za Božić se pije, kažu tradicionalno Grog, Jägertee, i Krampampuli. Za one, koji još nisu čuli to su sve (uglavnom topla i slatka) pića gde je
    vino jedna od komponenti. Gde je mesto ovim napicima u ritualu Božićnih običaja, gde se ova pića uklapaju u tradicionalnu božićnu trpezu, ja stvarno nemam pojma. Ali znam, gde i koja vina odgovaraju za jela, koja mi pripremamo za Božić:

    Božić počinje sa badnjim danom.

    • Ručak: posna čorba od pasulja, pre toga obavezno kriške jabuke, oraha i češnjevi belog luka, koji se umaču u med. Vino se ne pije.
    • Kao drugi gang služi se nasuvo sa makom, i pijemo ohlađeni roze ili naš banatski šiler Zablato
    • Večera: Riba. Ako je prženi šaran, vino je Rizling, najmanje 3 godine star, a ako je špikovani šaran, crveno vino Bordovskog tipa, kao Egri Bikaver, ili naša Dora Bora – daklem kupaža Kabernea i Merloa
    • Po povratku sa ponoćne mise: Pihtija, i opet Šiler Zablato

    Božić:

    • Ručak: Pečenje – kod nas patka, ponekad guska. (u SAD obavezno, a ponekad i kod nas ćurka); pre ručka dok ćaskamo obavezno pijuckamo najbolji Tokajac koji trenutno imamo (obično poluslatki sa 5 putonja); vino Kaberne 2008, Merlo, Širaz iz Badačonja. Kada je ćureće pečenje, pićemo Šardone barikirani.
    • Uz popodnevne orasnice vraćamo se tokajcu, ja obično istrajem sa istim crvenim vinom do večeri, jer taj dan,
    • večera je obično samo pihtija, ili hladni odresci krtog mesa od pečenja sa kompotom od suvih šljiva; samo, ako imamo nekog od rodbine, koga retko viđamo, otvaramo neko veoma staro godište arhivskog vina, za duge razgovore u noć.

    Ove godine božić slavimo u Pešti, kod porodice mog starijeg sina, sa našom prvom unukom. Njegova priča je verovatno sa drugim detaljima, ali u suštini to su samo varijacije na istu temu. Kao što vidite, kuvano vino, i ostala pomodarstva ostavljam uličnim prodavcima i blogerima, koji žvaću tradiciju za svoj groš, sa nekom svojom pričom.

  • Leave A Comment

    Mail (will not be published) (required)

    *