• PISMO IZ POTPALUBLJA: Srpska ilegala garažnog vinarstva

    December 21, 2012

    Tags: ,
    Posted in: Wine

    Domaće vino. Kako to dobro zvuči. Ili možda kako je to dobar izgovor, da se proda bilo šta za budzašta! Slika današnja. Domaći hleb. Domaći sir. Domaća kobasica. Domaći ajvar.. sve od poznatih velikih proizvožača, iz prave pravcate industrije, na rafovima megamarketa.

    Čudno zar ne? Ako se ne osećate prevarenim, džaba vam i pričam. Ovaj ukradeni termin služi samo da bi se roba prodala priglupom, kratkovidom kupcu bušnih džepova. Jer zašto bi bio proizvod domaći? Kande je receptura babina? drevna? preneta sa kolena na koleno? U industriji, gde samo cevi imaju kolena. Gde je sve računarom izračunato i kontrolisano, standardizovano. ISO 9999, E999, HACCP… i na kraju: deklaracija na proizvodu (jer moliću fino, kupac se ne sme prevariti), i dedina slika kako suče brkove: DOMAĆE! Tzv. Domaći proizvodi u prodavnicama lažno se predstavljaju, i za mene je to znak upozorenja: šta ne treba ni probati.

    Na šta vas podseća reč domaće? Mene podseća na zelenu pijacu. Na zaboravljeno selo. Seoska pekara. Na svinjokolj, i sveže meso i kobasice iz komšiluka. Na mladi sir iz Araca. Sećam se čika Mišike iz detinjstva, komšije mesara, koji je “klao po kućama”, nije imao mesaru, a nije ni radio u klanici – valjda je bio već penzioner. Bio je MAJSTOR u pravom smislu te reči. I školu je imao: bio je šegrt, pa kalfa, pa konačno i mesar sa majstorskom diplomom na zidu. Kažu, nije bio jeftin, ali njegova manufaktura je bila neprikosnovene profesionalnosti: kvalitet belih kobasica, krvavice, švargle, čvaraka i drugih đakonija bio je vrhunski. Anka na selu nema diplomu, ali ima krave, i poput njene mame, koja je svojevremeno donosila i mleko i mileram nama u grad, idući od-kuće-do-kuće, ona danas pravi izvanredan sir, koji nigde nećete moći kupiti u prodavnicama, samo od nje na pijaci ili kod kuće. A hleb? Ne znam, da li ovaj grad i okolna sela imaju još prave privatne pekare, kao nekad. Opanak se opapučio, pa su svi moderni. I u selu je industrija: struja, plin, para, mašine. Ne pamtim kada sam poslednji put jeo pravi domaći hleb: vruća cipovka od tri kile, debela hrskava kora, miris kiselog testa – kvasca…(u poslednje vreme sami pečemo ponekad takve hlebove). Još pre tridesetak godina jedno od mojih najvećih razočarenja u ovom smislu bio je put u Šurjan, malo selo u Banatu, gde smo išli poslom, pa smo planirali doručak u selu. Selo nije imalo ni jednu pekaru, a jedina prodavnica je radila dva puta u nedelji, gde se prodavao hleb i druga potrebština iz grada!

    Ali šta je slučaj sa vinom? Domaće vino i rakija – ispisano na parčetu papira u prozoru. Naježim se, namrštim se i obuzme me seta, kao prosjaka početnika, kad prvi put pruži ruku za milostinju. Nije uvek bilo tako. I nije svugde u Svetu tako. Od svega lošeg u ovim smutnim vremenima izgleda, da je kod nas VINO popilo najveću dozu gorčine od svih Domaćih stvari. A kako i ne bi, kada je Vino najplemenitije od svih artikala, njeno vrednovanje je oduvek bio težak zadatak, kamo li danas, kada je svako merilo vrednosti potpuno relativizovano, zapravo ne postoji sistem vrednosti – srušen je odavno. Haosom uvek vlada sila a ne razum, pohlepa a ne kreativnost, korist a ne lepota. Ispliva ološ, pametni se zavuku u mišju rupu. I onda, pod izgovorom uvođenja reda, da bi bili kao oni u Evropi, donosi se Zakon o Vinu, koji će potezom pera staviti u ilegalu preko 60% proizvodnje vina u Srbiji. Zakon, koji je napisan za INDISTRIJU VINA i isključuje individualne proizvođače, fizička lica, ili ako hoćete: poljoprivredna gazdinjstva. Tako u Srbiji od 2009 godine nema više domaćeg vina u prodaji. Šta, niste znali? Barem zvanično. A šta to piše u prozoru? A šta to pijemo i ocenjujemo sa tolikim ponosom na vinskim svetkovinama širom zemlje Srbije? A o čemu govore vinari-vinogradari u televizijskim intervjuima sa čašom svog vina u ruci? Oduvek je mali, običan čovek mogao birati između dve opcije:

    1. Industrijska roba, konfekcija, sve gotovo u trgovinama, danas MEGAMARKETI, obično jeftinija i

    2. Manufaktura, krojeno po meri, zelena pijaca, malo skuplja varijanta, ali i kvalitetnija roba, ovu trgovinu danas zovemo DIREKTNA TRGOVINA.

    E ovo drugo, ako je reč o vinu, vi iz Srbije zaboravite. Nema je. Ostala je konfekcija, industrija. Vi ćete naravno reći: nije istina – evo ja redovno kupujem odlična „lepa“ vina na selu u rinfuzu, i to jeftino. To kažite vašim političarima, poljoprivrednoj inspekciji, ministarstvu poljoprivrede. Kažite Zavodu za statistiku. Oni to ne znaju. Ja znam. Ali, ja znam još ponešto.

    Znam, jer vidim, da otkad je novi Zakon, u nekontrolisanoj masi ilegalnih vina dominantno vlada haos, a o haosu sam već rekao svoj stav. Pobeđuju oni, koji prave i prodaju mnogo a jeftino. I sve ih je više, a vina su im sve šarenija, kažu: sve pitkija, sve “lepša” i tako to narodski: pravo domaće vino, bar znamo od čega je. Tako oni kažu. Sad, pošto smo izvan zakona, niko nam ništa ne može. Jataci i Hajduci, Bećari i Vino Rujno. Širok Dunav ravan Srem, ja te volim draga moja….tra la la. Folklor do besvesti. Postali smo svi braća: i oni sa tri čokota, i oni sa hektarom vinograda, i oni sa Otelom i Francuzom, i oni koji su sadili birane klonove vrhunskih sorti, i oni koji kupuju grožđe, i oni koji samo iz svog vinograda prave vino, i oni koji nemaju ni zatvorenu prostoriju za pravljenje vina, i oni koji imaju pravi podrum, i oni koji prodaju na čaše i karnistre, i oni koji flaširaju vino – daklem svi, svi smo jednaki! Tako bi mnogi voleli, a najglasniji to i viču, jer inače gde bi bili sa njihovim vinima!
    Bog otac ne zna koliko nas ima. Doduše, ne zna se ni koliko registrovanih vinarija ima Srbija. (To je, znate, ono drugo društvo, obuhvaćeno Zakonom, društvo onih, koji su imali prvi milion u džepu kada su osnivali vinarije). Po nekoj poluzvaničnoj evidenciji (zato što vinarski registar još uvek nije dostupan javnosti) Srpska industrija vina ima oko
    70 vinarija. To tvrdi i ugledni među njima g. Aleksandrović. A Slovenija, sa svojih 2 miliona stanovnika ima 40.000 vinarija. Austrija ima 23.000 individualnih proizvođača. Naš sused Mađarska broji 73.000 registrovana proizvođača. Po takvoj nekoj logici cenim da nas bećara ima oko 20.000, samo što smo mi, kao što rekoh, u ilegali, u potpunoj slobodi stvaranja, tj. svako radi šta hoće i kako hoće za razliku od onih 70, koji su lepo uređeni i postrojeni po našem Zakonu. Njihova vina možete naručivati u restoranima ili kupiti u prodavnicama, mislim da se ni ne zovu domaća. Možda ih je sramota nas malih, koji za razliku od njih, velikih, pravimo ta tzv. domaća vina. A da li treba da se sramotimo sa domaćim vinima? Naravno NE, samo trebamo odvojiti dobro od lošeg, trebamo naći taj biser u moru kukolja. I pošto je to tako, više obeležje Domaće nije dovoljan atribut za kvalitet. Kod nas. A u Svetu? Evo jedne simpatične rečenice našeg Srbina, koji je u Americi napravio posa:

    DOMACE VINO It stands for “home grown” or “domaine” wines, reflecting my focus on small, family owned vineyards and wineries producing unique, high-quality wines. (http://www.domacevino.com/)

    Hrvati, recimo ponosno ističu lokalnu specifičnost i onih najmanjih: to je vredno, jer je domaće! U Sloveniji u malim oglasima se nudi domaće vino. I kod nas ima (veoma hrabrih) ponuđača u oglasima – baš i ne uliva poverenje izgled etiketa. Ali Mađari nemaju tih problema. Kod njih taj termin je nepoznat: vino je ili vino ili nije ništa. Mađari
    jedino ovde u Vojvodini pominju Házibor (Domaće vino), očigledno vezano za ovdašnje prilike a ne nacionalnu kulturu.

    Gde je izlaz?
    Pobeći ili pridružiti se. Pridružiti se, znači registrovati se, i time vezati omču oko vrata. I vinu i vinaru. Nastranu sa skoro nepremostivim uslovima koje postavlja zakon, kalkulacije govore da je minimum 5 hektara vinograda potrebno vinaru da bi iz sopstvenog grožđa napravljeno vino isplatilo egzistenciju vinarije. Procena proseka nas bećara je cca 1 ha. I onda, šta mislite, u trci za preživljavanjem, da li će takva vinarija imati i dalje vrhunska garažna vina? Ne verujem. Samo jedan mali detalj, koliko daleko idu Srpska posla:

    Obavezna hemijska analiza vina kod nas: 50 EUR
    Obavezna senzorska analiza vina kod nas: 60 EUR
    UKUPNO: 110 EUR

    U Mađarskoj:
    Obavezna hemijska analiza vina: 26,5 EUR
    Obavezna senzorska analiza vina: 10,5 EUR
    UKUPNO: 37 EUR

    Uzgred rečeno, na sajtu Ministarstva poljoprivrede su samo tri laboratorije ovlašćene za analizu. Od sve tri sam tražio ponudu, jedna je dala kompletnu, druga samo prvu stavku, dok treća nije ni odgovorila. U Mađarskoj na stotine laboratorija imaju akreditaciju i pravo na analizu. Ne razumem, gde li su naši zakonodavci gledali kada su tražili Evropski model? Koliko vidimo, primeri dokazuju koliko smo zalutali.

  • Recent Comments

    • Dundja said...

      1

      Sanji, apsolutno si ovim odlicnim clankom potvrdio da si u pravu.
      Dundja

      12/21/12 6:55 AM | Comment Link

    Leave A Comment

    Mail (will not be published) (required)

    *