• GARAŽNI VINARI BEZ GARAŽA (Davidi lažnjaci bez Golijata)

    January 16, 2015

    Tags: , , , , , ,
    Posted in: Vinski podrum

    Odavno nisam obnovio ovaj svoj vinski blog, nisam smogao snage da napišem valjani članak, a kad nešto ne mogu uraditi najbolje (i to nije samo vino) onda bolje da i ne započnem. Tako su me učili, i to bi savetovao svima, naročito onima, koji prenose znanje, onima koji grade budućnost na ovaj ili onaj način. Ako ne znaš, onda ćuti i osluškuj, pokušaj druge da saslušaš. Ali grozna tišina vlada već jedno vreme, čini mi se, da svi ćute. Morao sam sačekati Salon Vina u Beogradu, da konačno saberem utiske i uzmem pero u ruke.

    Glavni razlog čudne tišine, čini mi se, je promena statusa naše vinarije u zakonskom smislu: sada smo u taboru onih (malobrojnih) registrovanih, upisanih u Vinarski registar Srbije. Nije vinarija ni po čemu menjala svoj profil, sadržaj, delatnost, stil rada, kapacitet, tehnologiju… ništa nismo menjali. Ostali smo to što jesmo: garažna vinarija, šta god to značilo. Jedino, što sad plaćamo pored svih dosadašnjih troškova i poveću sumu državi, knjigovođi, enologu (kojeg još nisam ni video) i akreditovanim (čitaj: privilegovanim) laboratorijama. I sada nas redovno kontrolišu iz inspekcije.

    mali

    mali

    veliki

    Bili smo registrovani i po starom zakonu o vinu. Novi zakon je diskriminativno brisao ovako sićušne, kao mi, iako to nije nigde eksplicitno napisano. Jednostavno, uslovi propisani zakonom jasno ocrtavaju industrijski pogon za proizvodnju vina sa objektima, opremom stručnim kadrom. Još kod kontrole tehničkih uslova tri gracije iz ministarstva poljoprivrede, inspektorke sveznajuće su beznadežno tragale za prostorijama posebne namene sa glatkim zidovima, inox sudovima za fermentaciju, muljnim pumpama, magacinima sirovine i gotovih proizvoda. Pitali su, koliko mi treba, da omalterišem podrum, i zalepim pločice?! Zdrav razum je govorio: nikad nećeš dobiti saglasnost za rad. Ali, dobio sam. Sada svi lažemo. Ja, da imam sve što zakon propisuje, inspekcija, da to redovno utvrđuje, i Država, da je ova vinarija u svemu prema njihovom zakonu funkcionalna.

    Ali, zakon je zakon. Ne postoji siva zona: ili crno ili belo. (Srećom ne baš jednoznačno.) Sve u svemu, napustili smo društvo ilegale i prešli u društvo “velikih”. Sada, kod svojih doskorašnjih kolega, malih seoskih vinara više nema prisnih razgovora, ne poznaju me više. Ni na druženjima seoskih udruženja. S druge strane registrovane vinarije gledaju svoja posla. Postoje i tu udruženja, i jedno veliko, srpsko udruženje. Njihov jezik je međutim za mene posve stran. Oni se ponašaju baš kao vinarije koje je zakon osmislio. Ono veliko udruženje (od oko 60 njih) su i izlobirali ovaj zakon po španskom modelu. Znam i takve, koji jedva da imaju opremu i infrastrukturu, nisu ni blizu svojim glasnim kolegama, ali se dodvoruju vlastima, oponašaju velike. Kad se opanak opapuči. Tako, za mene nema mesta druženju ni u ovom novom društvu.

    Ko su ti tzv. veliki? Naravno da neću reći ni jedno ime, ali svako ko je barem malo zainteresovan za “srpsko vino” zna imena. Ti veliki su u stvari mali u svetskim ili barem evropskim razmerama. Mali su i u poređenju sa sad već bivšim srpskim industrijama poput Navipa, Rubina, Vršačkih vinograda. Mali su, ali su industrija. To su oni, čiji kapital se meri milionima evra. Veličina njihovih vinograda je 50, 100 hektara pa i više. Za njih rade perspektivni enolozi, imaju ino partnere, i bez lažne skromnosti tvrde (i u pravu su) da oživljavaju srpsku industriju vina i predstavljaju vrh kvaliteta srpskih vina. O njima čitamo u stručnim časopisima, njihova vina naručuju svi snobovi u malo boljim restoranima, njihove vinarije su listom nabrojane na svim vinskim internet portalima Srbije. Zapravo, činjenice govore, da je njihov ukupan proizvodni program i jedini srpski vinski proizvod na našem legalnom tržištu. Ostalo je iz uvoza. Ništa čudno, jedino što je njih svega stotinak, a sa mnom (i ovakvima) zajedno možda dve stotinak. Pri tome moja vina nikad neće biti u trgovinama a još manje u mega marketima. Čitam štampu: tržište vina je 80% iz uvoza 20% domaće. To je ono legalno. Jer i dalje važi, da je preko 80% svih vinograda vinskih sorti u Srbiji u rukama ilegale (i to ne njihovom voljom).

    Ovoj tužnoj porodičnoj slici, gde apostoli sede za gurmanskom trpezom, (i piju svoje vino), na podu gmižu stotine njih pijanih i pripitih (od njihovog sopstvenog vina), a poneki omanji se veru uz odore moćnih, ne bi li i oni jednom bili među pozvanima, dakle ovoj slici fali samo okvir. A okvir je Zakon o vinu. Kad bi ovaj okvir kojim slučajem bio širi, pa da na slici stane još nekoliko, zapravo još mnogo stolova, bilo bi više desetine hiljada registrovanih vinarija, kao u svim susednim zemljama pa ni apostoli ne bi izgledali kao jedini i izabrani.

    mali

    veliki

    Ovu gospodu sa vrha (ove prave vinare Srbije) nedavno su u magazinu Vino & Fino nazvali Garažnim vinarima Srbije. Uz dužno poštovanje svih aktera ove zamišljene priče – srpskih vinara, biblijskih apostola, garažista, pa i autora teksta i časopisa, – ova paralela sa garažistima bi bila komična da nije tužna, ali je svakako oštrija od one gde naše vinare vidim kao odabrane apostole. Jer garažisti su upravo ono, što nedostaje kod nas. Nedostaje, i pitanje je, da li će ih biti. Garažisti su bili (i jesu) hrabri momci, koji u veoma uređenom sistemu industrije vina (a to mi nemamo) okreću leđa zahuktaloj industrijalizaciji, vraćaju se korenima zanata, i dokazuju, da na svega 1 do 2 hektara, ručnim radom (u garaži) postižu vrhunski kvalitet. Od mnogo epiteta ja izdvajam maksimu: kvalitet na uštrb kvantiteta. I još ponešto: svi garažisti su edukovani ili samouki enolozi, proizvode jedno ili maksimalno tri vina, i u svim zemljama Sveta oni su ravnopravno prihvaćeni od strane zakonodavstva, pa i tržišta. I red je konačno da se ne upoređujemo baš sa vinskim vele silama Francuskom i SAD. Imamo mi garažiste u komšiluku. Već sam pisao o Sloveniji, Austriji i Mađarskoj. Veoma uspešno žive zajedno porodični podrumi Vilanja, na stotinu njih sa 2-3 hektara i sad već veliki kao Gere vinarija sa 60 hektara, svi u istom gradiću. Ko je tamo garažista? Pa Gere Attila sigurno nije, a on je pandan našim apostolima. Ako ih ima u Vilanju, onda je to svaki od njih, koji je počeo vinarenje na nekoliko hektara u malom porodičnom podrumu, gde će svake godine proizvesti ne više od nekoliko hiljada buteljki. A ima ih, kao što rekoh, na stotine.

     

  • Recent Comments

    • Vinska Musica said...

      1

      Ostro pero sece jace od hiljadu maceva…Bravo.

      02/26/15 4:43 PM | Comment Link

    Leave A Comment

    Mail (will not be published) (required)

    *