Somogyi Pincészet / Podrum Somogyi http://sp-wine.com Családi pincészet / Porodični podrum Tue, 24 Jan 2017 10:53:17 +0000 en-US hourly 1 https://wordpress.org/?v=4.7.5 DEKLARACIJA VINA: Feudalizam u ime naroda http://sp-wine.com/2017/01/deklaracija-vina-feudalizam-u-ime-naroda/ http://sp-wine.com/2017/01/deklaracija-vina-feudalizam-u-ime-naroda/#comments Wed, 04 Jan 2017 19:32:27 +0000 http://sp-wine.com/?p=754 Sve, što ste želeli da saznate o našim vinima, a Zakon vam to nije dozvolio
(na primeru moje prepiske sa Ministarstvom)

U velikoj smo žurbi ovih dana: konačno lansiramo web stranicu samo za vina i vinariju (blog ostaje medij kulture vina i baza znanja), uvodimo jedinstven dizajn etiketa, pripremamo javni nastup, prezentacije naših (novih) vina. Krajnje je vreme, od samog početka (2008) još ni jednom nismo se predstavili. U ovoj gužvi sve se takmiči sa vremenom. Nekoliko faktora deluju u suprotnim pravcima. Za vina, s obzirom na stil koji negujemo, uvek je rano da ih plasiramo, za tržište, uvek je već kasno, kada se javimo… Mnogo strpljenja i nestrpljenja, razumevanja i istrajavanja, konsultacija, odluke, korekcije odluka i sve to u podrumu, u porodici, konačno, mi smo porodična vinarija.

Lansiramo ukupno pet vina, kroz tri naslova: Žofi – Cabernet Sauvignon (2013, 2014 i 2015), Dora Bora – Cabernet 2014-Merlot 2015, i famozni Chardonnay (ime još inkognito). Žofi 2013 je već u prodaji, ali sada menja ruho. Za predstavljanje naše ukupne filosofije vina, tu su naravno još tri etikete, one koje su garantovano ilegalne: vina podzemlja, vina, koja ni teoretski ne mogu dobiti zeleno svetlo našeg famoznog Zakona o vinu: Zablato, banatski šiler, oranž vino Cuvee muskat i desertno vino suvarka, Aszu, čiji proces proizvodnje traje 4 godine. Za onih pet smo klekli pred svim zakonima i platili potreban ceh: samo hemijska analiza vina je 15.000 dinara po etiketi!

Kako su u ministarstvu odustali od izdavanja kontrolnih brojeva za svako vino (etiketu), sva odgovornost za nove etikete je na nama. I pošto je u ovoj državi na brdovitom Balkanu inspekcija služba harača, egzekutora sa protivrečnim zakonima u jednoj i bičem u drugoj ruci (za razliku od uređenih društava, gde je to pre svega savetodavna i preventivna stručna služba), poslao sam buduće etikete na kontrolu u veliki Beograd, na uvid vlastima, tražeći saglasnost za nameru. A namera mi je bila da kažem istinu o našim vinima, da nikako ne dovedem krajnjeg korisnika u zabludu, i da pri tome poštujem i propise (koliko god je to moguće).
Etikete su bile sledeće:

db2015-prednja db2015-zadnja

5-jeresi-2015-prednja 5-jeresi-zadnja

 
A prvi odgovor je glasio ovako:

Poštovani,
Sagledavajući vaše deklaracije molimo Vas da pojasnite nazive vina „Dὀra Bora“  i „Pet jeresi“ kako bi u skladu sa pravilnikom o deklarisanju vina, ispravno sagledali  naziv vina.

Moj odgovor na pitanje:

Dora Bora – Dorino vino na mađarskom. Dora nam je prva unuka.
Pet jeresi – objašnjenje je na leđnoj etiketi: pet tehnoloških postupaka koji se mogu smatrati jeresom po trenutnoj vinskoj modi.

Sledi ponovno pitanje iz Beograda:

Poštovani,
Pošaljite brojeve vinogradarskih parcela na kojima je proizvedeno grožđe.

I to su dobili. Poslao sam im popunjen VV1 obrazac za proizvodnju 2015, kao i Rešenje vinogradarskog registra (kao da to oni nemaju, ili ne mogu imati pritiskom na dugme – oni su to propisali, njima sam to svojevremeno i poslao, od njih sam rešenje i dobio)
I onda sledi konačan odgovor ministarstva (kopirano iz mejla bez ispravke):

Poštovani,
Ovim Vam odgovorimo na postavljena pitanja:
-„Proizvedi se samo u izuzetnim godinama“; „Dozrevano u novim hrastovim buradima“ ;„Vino sa pet jeresi :kasna berba,botritis,duga maceracija,fermentacija u hrastovom buretu,sazrevano na finom talogu“ na svim deklaracijama gde ste istakli, ne moze biti stavljeno na deklaraciji.
Takođe i naziv vina JERESI- ima značenje izvučeno iz rečnika stranih reči i izraza Milana Vujaklije (učenje koje se razlikuje ili odstupa od pravog učenja, naročito u pitanjima vere,krivoverstvo,otpadništvo), pet metoda proizvodnje koje ste naveli odnose se na vina sa geografskim poreklom.Sobzirom na kompleksnost naziva morali bi da podnesete zahtev za stručno mišljenje pravnoj službi Ministarstva poljoprivrede i zaštitne životne sredine –Zakoni o administrativnim taksama Član 35.
-За захтев за давање тумачења, објашњења, односно мишљења о примени републичких прописа правном лицу, односно предузетнику- Износ таксе у динарима 11.510.

Hladan tuš! I potpuna zbunjenost. Treći put čitam, i ne mogu da verujem, dali se poštovana gospoda stručne vlasti možda rugaju? Dali sam ja lud i ne razumem, ili naivan i glup, pa opet ne razumem šta vinska vlast traži? Šta pravilnik o deklaraciji kaže, to je jasno čak i meni. Svašta kaže, ali ne može sve da definiše, pa su slične probleme ilustrirali i putem veoma detaljne PowerPoint prezentacije, objavljene svojevremeno na sajtu ministarstva, pa i na brojnim prezentacijama čelnika resornog ministarstva. I to sam sve razumeo. Jasno je naglašeno (bezbroj puta) da je sve ovo u cilju da se kupci/potrošači ne zavedu, obmane, da se ne upotrebi laž radi prevare, pa da se lažnim predstavljanjem proda nešto što to nije.

Ako je tako, onda nema potrebe da plaćamo 11.510,00 dinara da bi dobili tumačenje, odnosno mišljenje o primeni republičkih propisa. Samo što moje vino, proizvedeno pod strogom tehnološkom kontrolom i po dozvoljenim i preporučenim postupcima OIV-a, (isti navedeni i u našem Zakonu o vinu) je prema važećem Zakonu Stono sortno vino, i nema titulu GEOGRAFSKOG POREKLA. A kako vlasti iz Beograda kažu: samo plemići mogu imati plavu krv, i samo njima je dozvoljena titula, pripadajući koreni, i svi atributi. Njih možete opisati na etiketi, navesti detalje proizvodnje, okarakterisati ih stilski. Dok oni bezimeni, oni bez titula, ne smeju navoditi svoje poreklo, niti detalje o sebi. Oni su jednostavno puki narod, stona vina. Stona vina se ne proizvode. Ona se samo pune. Stona vina u celom svetu su samo dno na lestvici kvaliteta. To su vina neproverenog (obično veoma niskog) kvaliteta, od neproverene sirovine nepoznatog porekla. Kopilad. I valjda se prave onako, od oka, šacimetrijski, u velikoj masi za velike mase, sve se turi u fermentore, pa kad se izbistri, izfiltrira, doteraju se aditivima, i puni za narod. Jeftino a mlogo – kako bi Lala reko, baš fino.
E, naša vina su ipak vina, sasvim drugačija. I to plemenita vina šta god pokušali da kažu zakonske norme. Kada bi kojim slučajem sistem Geografskog Porekla bio uveden kod nas po Francuskom modelu, ja bi se uvek trudio da budu Grand Cru vina. No, u ovom nekad močvarnom, a sad ravnom žitorodnom Banatu, ja mogu samo to, što je Bogom dato, i što moja stručnost, kultura i talenat mogu da produkuju. A to je veoma jednostavno opisati:

  • vina od grožđa iz sopstvenog vinograda koji je u Aradačkom ataru, gde je i podrum
  • poznajemo svaki čokot, i svako naše bure
  • restriktivna rezidba, zelena berba, defolacija
  • maksimalno 1 kg po čokotu
  • beremo, kada su već svi vinogradi u okolini obrani
  • u lošim godinama nema vina
  • duga maceracija, oksigenizacija
  • strogo kontrolisano usmereno vrenje
  • sazrevanje (delom u novim) hrastovim buradima najmanje 12 meseci
  • bez filtriranja crvenih vina, sur-lie za belo vino
  • punjeno u podrumu
  • dozrevanje u bocama još 12 meseci.

A svako vino ima još i posebnu svoju priču. (Biće napisano na web stranici detaljno.) To je istina, to su podaci, koji su, pretpostavljam važni onima, koji bi da uživaju u našim vinima, a mogu se i proveriti. Važno je, da se ne razočaraju, važno je, da osnovnim informacijama pomognemo krajnjem korisniku da nađe šta mu odgovara i šta ne voli. Ako ne napišete na jedan Šardone da je Barik, a on to jeste, mnogi vinski konzumenti će biti razočarani i neprijatno iznenađeni kad otvore bocu. Oni nikad ne bi kupili ovakvo vino! Drugi opet ne bi ni pogledali ovo vino, zato, što traže Barik Šardone, a na etiketi toga nema. Ali, „barrique“ je zabranjena reč na deklaraciji stonih (sortnih) vina. Ko koga sada laže?
I evo tablice istine za famozni Chardonnay zvani PET JERESI i naše kultno vino DÓRA BORA:

mi smo napisali

zabranjena reč

istina o vinu

Proizvodi se iz sopstvenog vinograda

sopstvena proizvodnja

iz sopstvenog je vinograda
Proizvodi se samo  u izuzetnim  godinama

?

Dora Bora: 2010 i sada 2015, izuzetne godine, pogodne za ovaj Bordo blend
kasna berba

kasna berba

kasna berba (Chardonnay)
botritis

botritis

30% botritisa (Chardonnay)
duga maceracija

?

24 časa i više kod Chardonnay-a
fermentacija u hrastovom buretu

?

fermentacija u hrastovom buretu
sazrevano na finom talogu

Sur Lie

sazrevano na finom talogu (Batonage, Sur Lie)
Dozrevano u novim  hrastovim buradima

barrique

sva su nam vina barikirana i dozrevana u hrastu

Poruku o značenju „strane reči JERES“ niti razumem, niti vidim smisao objašnjavanja. Moj Chardonnay jeste različit od drugih Chardonnay vina koja su trenutno u modi. I to najviše zbog primenjene tehnologije. Tehnolog sam, i svesno to činim: pet tehnoloških operacija primenjujem različito od onih, potrebnih za mlada, mineralna reduktivna vina sa slabim telom. Na ovogodišnjem Salonu vina, od mnogih, jedinu sličnost sam našao sa vinom Chardonnay Vinarije Jović.

Pošto je i reč JERES, kako kažu u ministarstvu, zabranjena reč, ili barem osporena, za čiju potvrdu traže 11.510,00 dinara, Chardonnay našeg podruma će biti od sad: Šandorov Chardonnay. Ne košta ništa, i sve objašnjava.

Konačno, da izvučemo pouku o ovom nesporazumu:

  1. Zemlja Srbija je podeljena na vinogorja, koja pripadaju samo onima, koji su u sistemu GEOGRAFSKOG POREKLA (GP). Za oznaku GP vinarije vinogorja udruženi podnose elaborat, a ministarstvo im daje rešenje.
  2. Vinarije u GP prave vina sa imenom i prezimenom, pedigreom, jedino oni smeju da vam kažu od čega je i kako nastalo to vino.
  3. Vinari koji nisu u sistemu GP pune svoje vino bez prava da vam kažu bilo šta, sem obaveznih podataka koje propisuje zakon. Čak i reči „proizvodi“ i „šiler“ su zabranjene za ove jadne bezimene.

U redu, jasno je, da ja ne želim da budem među bezimenima. Moja vina zaslužuju da imaju ime i opis. Da se pohvalim sa istinitim činjenicama o poreklu i postupcima odrastanja mojih vina. Dakle, nema mi druge, negoli da priđem velikima, onima u vrhu, da budem sa GEOGRAFSKIM POREKLOM. Kad bih samo mogao! Ali to je zasad nemoguća misija. U Srednjem Banatu postoje samo dve registrovane vinarije, moj vinograd ima svega 1 ha, nema ko ni elaborat da podnese.

Trenutno, prema podacima ministarstva 58 vinarija (od ukupno 282, koliko ih ima registrovanih u Srbiji) iz 8 vinogorja imaju GP oznaku. Pri tome, vidim da je tu uračunata i Subotica sa 8 vinarija –  tek predlog. U Banatu su samo dve vinarije sa GP: Vršački vinogradi i Čoka. (Hvala na društvu, ali sa njima ne bih.) Koliko vidim, i kako mediji vinskog džet-seta pišu, ovo je jezgro budućnosti srpskog vinarstva. Ostali su valjda samo garnirung. A o desetinama hiljada ilegalnih vinarija da i ne govorimo. Oni nisu predmet Zakona, i njima je dozvoljeno baš sve. Pišu na etiketama šta god hoće, nazivaju svoja vina kako im je drago. Njih niko ne dira, inspekcije ih ne poznaju, a na njihove sabore čak i visoki funkcioneri ministarstva dolaze, tapšu ih po ramenima i poziraju pred TV kamerama!

 

 

Pišem sve ovo, da pomognem budućim jadnicima, gologuzanima poput mene, koji kreću u avanturu zvanu „biti pošten građanin, imati registrovanu proizvodnju vina“, da vide šta ih čeka

]]>
http://sp-wine.com/2017/01/deklaracija-vina-feudalizam-u-ime-naroda/feed/ 1
DAN OTVORENIH PODRUMA http://sp-wine.com/2016/05/dan-otvorenih-podruma/ Wed, 18 May 2016 15:57:30 +0000 http://66.147.244.161/~wedoqaco/sp_wine/?p=747 Manifestacija međunarodnog karaktera: dan, kada vinarije otvore svoja vrata da bi ljubitelji vina (turisti) doživeli mesto, gde se vino rađa.

dan_otvorenih_podruma

Sve je počelo u Italiji 1993. u Toskani, kada je stotinak vinarija odlučilo da odredi dan kada se u samim vinarijama degustira vino. Taj dan su nazvali „CANTINE APERTE“, što znači: otvoreni podrumi. Pravi razlog tome je specifičnost italijanske vinske industrije: mnoštvo vinarija, malih i velikih, vezani za sopstvene vinograde obično nemaju degustacione sale, kao one u Kaliforniji ili širom Australije, već je ovu ulogu preuzelo ugostiteljstvo. Vinski turizam je veoma razvijen u Italiji, ipak, Toskanci su odlučili da dodaju kvalitet više vinskoj kulturi: dođite, pogledajte, pitajte, probajte – odgovori iz prve ruke.

Ubrzo se pokret proširio i na okolinu: Italija – svi regioni, Slovenija (Goriška brda), Hrvatska (Istra). U Mađarskoj je tradicionalni dan otvorenih podruma od 1996 na dan Duhova (ove godine je to bilo 15. maja) i odnosi se na celu zemlju sa preko 20 vinogorja. U svim ovim zemljama, regijama, glavni akter manifestacije je turistička organizacija. U Italiji i Mađarskoj osnovano je udruženje, NGO, koje broje preko hiljadu članova, uglavnom vinarije, ali i ugledne ličnosti iz sveta vina i vinskog turizma. Zainteresovanim turistima na raspolaganju je moćna informativna baza – web portal sa detaljnim informacijama o učesnicima, destinacijama, ponudi pojedinih podruma. Organizuju se ture prevoznim sredstvima, bukiraju se karte, rezervišu termini…

Kod nas je ova priča prvi put ispričana 2015 godine, i učestvovalo je oko 60 vinarija širom zemlje. U tu svrhu, osmišljen je i publikovan Vinski pasoš Srbije, koji nabraja vinarije, koje su učestvovale u ovoj manifestaciji. Nažalost, kao i sve ostalo kod nas, i ovaj projekat je krenuo lošim putem: zvanične turističke organizacije, turistički centri gradova nisu prepoznale značaj i nisu podržale manifestaciju: izostalo je masovno informisanje i organizacija posete ovim vinarijama. Za razliku od veoma uspešnih komšija, u Srbiji je umesto udruživanja aktera i stvaranja posebne organizacije inicijator bio i jeste privatna agencija, koja ne taji svoj isključivi interes: da zaradi na manifestaciji.

U štampanim materijalima iz prošle godine prepoznaje se nekoliko tvrdnji, koje zahtevaju korekciju.

Dan otvorenih podruma, poslednji vikend u maju (nažalost) nije Worl Wine Day, iliti svetski dan vina, kako se navodi. Tako nešto još ne postoji. Postoji međutim čak nekoliko datuma u kalendaru vinskih fanova sveta (pre svega novog sveta: amerika i australija). Evo nekoliko:

  • 25 maj – Nacionalni Dan Vina (National Wine Day)
  • 18 februar – Nacionalni dan za čašu vina (National Drink Wine Day) – apel na vino kao lek
  • 27 februar – „Otvori to vino“ dan (Open that Wine Day) – apel na hedonizam kontra kolekcionizam

i sijaset datuma vezanih za pojedina vina:

  • Malbec  17. april
  • Sauvignon Blanc 24. april
  • Chardonnay 21.maj
  • Dan Roze vina je 11. jun
  • Pinot Noar 18. august
  • Cabernet 3. septembar
  • Merlot 7. novembar, i naravno
  • Šampanjac (i svi penušavci) – 31. decembar.

I ove godine je upućen poziv vinarijama da otvore svoja vrata (i plate kotizaciju inicijatoru). Taj dan je, kao i dosad, poslednji vikend u maju: 29.05.2016.

Naša vinarija, nezavisno od svih agencija, imaće otvorena vrata svog podruma, dežuraćemo od 9,00 do 19,00. Na taj dan dajemo besplatne odgovore na dobronamerna pitanja vezana za svet vina, za naša vina, za naše viđenje proizvodnje i konzumacije vina. I vinograd i podrum, na istom mestu, u Aracu, na putu vina. Jedno vino, i to ne slučajno: Zablato, banatski šiler, možete degustirati besplatno. Druga dva vina mogu se degustirati uz simboličnu cenu: Cabernet Sauvignon i Chardonnay. Vina će taj dan biti prodavana sa popustom.

]]>
KAKO UČITI o VINU: DIONIS vs. DIOGEN … odvojite emocije od činjenica… http://sp-wine.com/2016/01/kako-uciti-o-vinu-dionis-vs-diogen-odvojite-emocije-od-cinjenica/ Mon, 18 Jan 2016 12:55:01 +0000 http://66.147.244.161/~wedoqaco/sp_wine/?p=742 (post preuzet i preveden sa sajta http://www.winepros.org/)

Svaka zdrava punoletna osoba može uživati u senzualnim i psihičkim zadovoljstvima umerenog konzumiranja vina. To ne zahteva nikakvo znanje ili veštinu osim prinošenja čaše usnama i gutanju. Međutim, sav senzorni doživljaj vina može se preobraziti iz prostog u produbljeno uživanje uz samo malo znanja o tome kako čovek doživljava „okus“ i osnovno razumevanje razloga zašto vino može imati toliko različitih varijacija ukusa.

image1Kada sam počinjao da degustiram vina, beše širok izbor veoma različitih ukusa, brendova, vrsta, godišta i regiona, zaželeo sam da saznam ZAŠTO?

Kupio sam dve knjige, jednu sa tvrdim koricama i jedno džepno izdanje. Neke od informacija u dvema knjigama su bile suprotne i činilo se, da su autori protivrečili međusobno; shvatio sam, da su oni isprepletali njihove lične impresije sa činjenicama. Za moje istraživanje trebala mi je vinska knjiga „vod. Džoa Frajdeja“: „Samo činjenice, bato“ (“All we want are the facts, Ma’am.”). Doneo sam sopstvene zaključke, i razdvojio žrtve od osumnjičenih na osnovu dokaza, radije to, nego bilo koji nepouzdani izveštaj svedoka, ne, hvala.

Postoje hiljade knjiga i članaka o vinu. Neke su izvanredne, neke nisu. Vino je tvorevina kombinacije prirode, nauke i umetnosti. Izgleda, da postoji tendencija kod vinskih pisaca da postaju emocijalno uvučeni, dozvoljavaju da lične impresije umetnosti budu pomešane sa činjenicama prirode i nauke. Pisci često postaju preterano romantični kada je predmet pisanja vino. Nesvesno oni suprotstavljaju svog internog Dionisa, mitskog boga vina i terevenke sa svojim internim Diogenom, tragačem za istinom.

Većina napisanih „osnovnih znanja o vinu“ sadrži mnoštvo mitova i dogmi (čak i od strane „eksperata“ i „autoriteta“), ali bez objašnjenja i bez skepticizma. To je delimično i razumljivo, pošto je istorija vrednovanja vina hiljadama godina bila bez naučnih istraživanja. Komercijalni i kapitalni interesi čine malo da se isprave ovi nesporazumi; oni znaju, da je lakše prodati „cvrčanje“ nego šniclu. Moglo bi se reći „tradicija teško umire“, tradicija može biti strašno žilava u svetu vina.

I onda, tu je Internet … skrojen za one pogođene sa sindromom hiper-aktivnosti usled izostajanja pažnje (ADHD) uračunavajući tu i pisce i čitaoce. Proučavanje vina sa mnoštvom njenih stilova i ukusa uopšte NIJE jednostavno; to uključuje mnoštvo varijabli, odstupanja i izuzetaka, i tek poneko, ako uopšte postoji, instant, sveobuhvatno pravilo. Međutim, web je krcat brzih i prljavih odgovora, gde su istraživanje i provera činjenica artifakti 21. veka… mesto gde su pijačari i ulični prodavci sproveli puč i svrgli pismene i školovane. Svako može, i svako i objavljuje šta hoće, bez obrazlaganja ili osnova, polu skuvane polu-istine za polu-pismene… bilo šta, što se može prodati ili privući pažnja javnosti. Sasvim dovoljno da ozbiljan novinar natopi svoj cinizam alkoholom!

image2Ova kombinacija romantičnih impresija, mitova, tradicije, komercijalizacije i preteranog uprošćavanja rezultata u mnogim pisanjima o vinu, dovode u zabludu čitaoce, naročito početnike. Članci na sajtu (http://www.winepros.org/ – prim. predvodioca) su namenjeni da obezbede najosnovnije informacije o vinu, trudeći se da budu koncizne, jasne i suštinske, koliko to tema omogućava. U poglavlju WINE 101, trudio sam se da budem emocionalno odvojen, i da zadržim svoje mišljenje za sebe, kako bi vi mogli izgraditi vaše sopstveno. Poglavlje CONSUMERISM je već manje objektivno, dok je poglavlje AFTERTASTE prosto sačinjeno od saveta i mišljenja.

Nemojte očekivati instantnu ekspertizu vina – ni nakon čitanja ovog članka, niti sajta pomenutog, niti drugih internet ili štampanih tekstova o vinu. Osnovno znanje o uživanju nije teško naučiti, niti je kriva učenja ekspertize vina toliko strma i komplikovana, koliko je dugotrajna, složena i nikad dovršena. I, iako se krajnji cilj stalno pomera, putovanje je puno društvenih interakcija sa interesantnim i prijatnim ljudima, posetama predivnih destinacija, i mnogim uživanjima u degustacijama koja vas prate.

Važno je, da imate na umu da su istraživanja u toku. Naša saznanja o prirodi i nauci o vinu su znatno promenjena, naročito od sredine 1980-tih godina, i nastavljaju se menjati, i to sve većom brzinom. Ako smo možda zaostali (na ovom sajtu) možete postaviti pitanja, dati alternativne odgovore ili napisati komentare. Možete prvo pogledati neka tipična pitanja i odgovore o vinu (Q & A).

Za detaljnije uključivanje u različite aspekte o vinu, postoje neki izuzetni tekstovi, kao što sam već pomenuo ranije. Od knjiga o vinu, koju bi poneo na pusto ostrvo bi svakako bila The Oxford Companion to Wine, besprekorno uređena od strane Džensis Robinson. Ova knjiga-enciklopedija sa stotine specifičnih tekstova je doprinos najboljih autora, eksperata i naučnika. Alternativni izbor je uvaženi Svetski Atlas Vina (World Atlas of Wine) od Hjudž Džonsona, ili izuzetan udžbenik Bendžamina Levina Wine Myths and Reality. Ostali naslovi mogu se naći na strani Preporučena Literatura.

Svako navođenje brendova ili specifičnih vrsta vina u ovoj WINE 101 sekciji je samo u kontekstu istorijskog značaja bez namere da iste pohvali ili preporuči. (Iako nema ništa lošeg u tome…!) Za procenu određenih vina, posetite neke od linkova na stranicama Tasting Notes & Wine Reviews, što obnavljamo kroz sekciju AFTERTASTE.

Ekspertize u svakom slučaju su rezultat kombinacije proučavanja i prakse. Savladavanje veštine ocenjivanja vina nije izuzetak, to ipak ne liči na neki posao; tako da, ako vam je želja da postanete vinski ekspert, nastavite da učite i nastavite da degustirate. Moje lično putovanje ka vinskom znanju počelo je pre više od 45 godina, mnoštvo knjiga, i veoma mnogo boca, a završnica (srećom) nije ni na vidiku. Živeli!
Jim LaMar


 

Ovaj tekst je uvod i uputstvo za poglavlje WINE 101 sajta Džima Lamara Professional Friends of Wine; „101“ o nečemu je uobičajeni američki žargon za „bibliju“ o nečemu, iliti: sve o nečemu, ili „nešto od A do Z“. Autor daje brilijantno jasnu sliku o osnovnim principima i načelima, koje bi svako od nas, enofila trebao da zna. Poruka je veoma jednostavna: ne postoji formula za uspeh, i cilj je u biti sporedna stvar – važan je put kojim idemo. Ohrabruje svakog u kome ima barem malo duha Diogena da smelo nastavi sopstvenim putem.

]]>
LEPA I MANJE LEPA (apsurdna sudbina ocenjenih vina) http://sp-wine.com/2015/12/lepa-i-manje-lepa-apsurdna-sudbina-ocenjenih-vina/ Tue, 22 Dec 2015 09:15:09 +0000 http://66.147.244.161/~wedoqaco/sp_wine/?p=732 Kažu, u Srpskom jeziku sasvim je pravilno reći: lepo vino. Taj famozni atribut redovno se koristi, ne samo u svakodnevnoj konverzaciji, već, bogami, i u zvaničnom ocenjivanju vina, od strane eminentnih vinskih sudija, somelijera, vinskih blogera i drugih vinskih eminencija. Ono malo što znam od jezika, u Mađarskom i Engleskom, a verujem ni u drugim jezicima ovaj termin baš ništa ne znači u opisu ili oceni jednog vina. A možda i nisam u pravu. No, jedno znam sigurno: vino je lepo, znači MENI se sviđa, JA kažem, da je ovo vino lepo i tačka. (Zašto me ne čudi da je baš kod nas, u Srbiji to tako normalno?).

I tako, vino bude ocenjeno, rangirano, ishvaljeno ili kuđeno, uzdignuto do nebesa ili poniženo do diskvalifikacije. Parkeri ocenjuju, i obrazlažu, otvaraju put slave nekim vinima, dok većina vina kao osrednja padaju u zaborav i nestaju sa famozne vinske scene (ali ne i tržišta). I tako, lagano, primećujem, da se stvaraju standardi stilova koji su u modi, stvara se moda. Pišu se bajke sa šarenilom apstraktnih atributa, sve nakon, što je neko dovoljno velik i značajan rekao: ovo vino je lepo, sviđa mi se. Naravno, i taj neko je to negde naučio, i stalno uči, kao i naši lokalni političari, koji idu u Beograd po mišljenje, tako i u svetu vina: šta kažu svetska takmičenja, koja su vina tamo pobedila.

Jednom godišnje, na Salonu vina u Hyatt-u postroje se vina sa vrha, i ona nagrađivana i ona koja nisu, i mogu se degustirati. Naravno, samo najjače vinarije mogu sebi dozvoliti ovaj luksuz, mnoge vinarije i njihova vina ostaju nepoznanica. Ipak, svi se slažu, da je Hyatt naš vinski džet-set, naš mejn-strim. Ako i nismo u mogućnosti da probamo sva vina naša, ovaj uzorak (koji nikako nije reprezentativan ako govorimo o vinima vinorodne Srbije, već predstavlja segment tržišta skupih vina) ohrabruje nas, da su nama lepa vina ipak tu, i da su veoma često za nas lepša od izvikanih brendova. I ove godine sam ušao na sajam sa jednom listom (oficijelnih „naj“ vina) i izašao sa osmehom na licu i potpuno drugom listom: meni najbolja vina. Dve (skoro) potpuno različite liste.

Dakle, uloga ocenjivača nije nimalo laka. Ne može bilo ko da bude ocenjivač, kao što ne može ni bilo ko da bude lokalni političar. I kad mehanizam radi perfektno, niko ni ne primećuje zupčanike. Ali, nama je suđeno, da živimo u zemlji burnih previranja i u vreme haosa, nepostojanja sistema vrednosti, pa se svaki zubac u mehanizmu svojom bukom odaje, i veoma je teško biti dovoljno slep i gluv da nas ne vređa svakodnevno manipulisanje vrednostima majke prirode. Tako i priča o lepom vinu uopšte nije lepa više.

Nije lako ni onima u belom Svetu. Čak, i da je sve u savršenom redu, u uređenom, bogatom društvu, sa mnoštvo znanja, nauke, tehnologije, dobre pravne regulative u pravnoj državi, vino nije moguće objektivno oceniti, ne postoje mašine, aparati niti metode, koje bi jednoznačno dale odgovor na pitanje: koliko poena vredi ovo vino – 82?, 92 ili čak 95? Jer svako Vino je priča za sebe, poput ljudi. Ne postoje dva identična vina na Svetu, kao što ne postoji ni dva identična ljudska bića. Zamislite sad, da se čovek ocenjuje poenima od 0 do 100. Po kom kriterijumu? – pitali bi odmah. Najlakše je, recimo, po lepoti. (IQ nije trenutno u modi). Mis Plaže, recimo. Dali se svi slažemo kada je utvrđen izbor? Naravno da ne. Dve komisije bi dale možda i dijametralne ocene. A drugi jednako važan problem je i: ko se uopšte prijavio na takmičenje? I zbog ovog poslednjeg pitanja novo pitanje: dali je onda ocenjivanje uopšte važno, i ako jeste, zašto, kada se prave vrednosti još uvek kriju u masi nepoznatih?

Ocenjivanje je važno.

Važno je traganje za vrednostima, važno je isticanje lepog i dobrog. Ocenjivanje je kod vina, kao i u umetnosti, uvek subjektivno. Tako, da je za mene vino umetničko delo. Kao takvo, ono može biti izuzetan doživljaj nekom, a neko ga nikad neće razumeti. Neka vina su kič, lažno se predstavljaju, nose u sebi praznu osrednjost i odaje ih visoka pripremljenost za potrošačko društvo, dok su druga prava umetnička dela, uglavnom unikati, svaki put u konzumiranju to vino je novi doživljaj. Ako je to tako, kako onda naći to izuzetno vino? Tragajući. Tražeći večno, uvek kritički ali sa namerom učenja. Dali nam mogu pomoći saveti ocenjivača? Dali su izrečene ocene „lepog“ vina putokaz? I da i ne. Pošto je isključivo subjektivna ocena važna: zavisi ko ocenjuje.

Ocenjivači.

Zamislite sada, da ocenjujemo ocenjivače. Ko bi trebao da oceni ocenjivače? Najbolje bi bilo da to budu sama vina. Sede vina za stolom, ona prava, dokazano najbolja, vrhunska, a na stolu sedi ocenjivač, i polaže ispit. Vina postavljaju pitanja, a on odgovara i dobija ocene. A onda, panel vina zaključi: može da prođe kao bronza, recimo 75 poena, dobar je bio u delu za crvena mlada vina, nesiguran za starija taninska vina, a kod belih vina bio je pristrasan, skoro zadrto zaljubljen u reduktivna mlada vina. Zaključak: može se koristiti za selekciju lakih crvenih i roze vina, ne i kod ocenjivanja odležanih crvenih vina, a nikako kod belih vina. Ipak je on samo čovek, sa priličnom dozom sujete, karijerista, pasionirani enofil, daleko od objektivnosti, a pomalo i zanesen biznisom i modom. Veoma upotrebljiv za manipulaciju tržišta, stvaranje modnih stilova, tzv. standarda.

Standardi.

Da, dolazimo do standarda. Šta je lakše kod ocenjivanja, negoli uporediti uzorak sa standardom. Ali, šta je standard, gde je, i kako nastaje? Pokažite mi gde je oslonac Sveta, i ja ću ga srušiti. Opasna stvar je taj standard. Ako je loš, ili lažan, ode mast u propast. Pošto sam prihvatio: vino je umetnost, a umetnost se ne može analizirati bez istorije umetnosti, tj. izvan konteksta društva u kojem nastaje, i vino crpi svoje standarde iz istorije i društva. Britka oštrica nepregledne sadašnjosti razdvaja već pomalo zaboravljenu prošlost od nepoznate budućnosti. Ocenjivači su žongleri na ovoj oštrici. Vizionari, ako su pravi majstori, ili sitni prevaranti, koji traže paru da prežive, ako su priučeni volonteri. Problem stvaranja standarda je u rukama ovih ljudi, ocenjivača, i tako se čarobni krug zatvara. Pametni ljudi znaju šta se može a šta ne meriti, šta treba obavezno znati, a šta opciono, šta se sa čime može ili ne može upoređivati. Ko je pametan, a ko nije, ostaje tajna, i lično ćemo sopstveni sud o sudiji sami doneti.

Ipak, postoje merila minimum-minimorum za sva vina: vino treba da je zdravo i tehnološki dovršeno, recimo punoletno, kažemo: bez mana, možemo degustacijom utvrditi dali je izbalansirano, i konačno, možemo reći nekoliko karakteristika, koje opažamo i šta čini ovo vino jedinstvenim. I tu se završava kvalifikacija u osnovnoj oceni. Za mene je već i prepoznatljiva sortna specifičnost suvišna. Primer: Šardone. Od iste sorte imamo toliko različitih stilova vina, da su one čak i neuporedive.

Ako Šardone nije reduktivan, lagan, i osvežavajući, on je već u startu diskvalifikovan po mišljenju naših sudija. Zašto? Zato, što nije u modi „mejn-strima“ (po njihovom mišljenju), ili nisu tako učili. Tako kod nas šiler i oranž vina ni ne postoje. A ako nije u modi, onda je demode, drugorazredna vina ne treba dalje ocenjivati. No, ne brinite, ova ružna vina se ne vide nigde, jedino lepa vina ostaju na megdanu, na policama vinoteka, pa i na vinskim kartama restorana širom Srbije. Velika imena novog Srpskog Vina. Dali u senci ili rame uz rame, na Salonu vina u Hyattu ipak su tamo i vina iz amfora, i oranž vina, i šiler, i mutna vina (organska), zasad iz inostranstva, ponešto i iz podruma naših velikana.
Ali, jedna mnogo ružnija slika je kada vinski novinar, sudija, u zanosu svoje misije (da donese argumentovanu presudu) počinje obrazlaganje neprihvatljivosti nekog senzornog parametra ulazeći u svet hemije, zatim u tehnologiju, dajući savete kako da se enološki izbegne ovaj rezultat i dobije neko mnogo bolje vino. Možda za zbunjenog enofila to i nije tako ružna slika, naprotiv, raste ugled stručnjaka o vinu u njegovim očima. Nažalost, ove priče odaju kvalifikaciju govornika, njegovo (ne)znanje struke, koja i nije njegova. Smatram lošim vaspitanjem, kad neko zloupotrebi neznanje sagovornika, da bi mu ugled porastao. Prepoznajem nažalost ovu duševnu hranu u pisanim tekstovima naših vinskih novina, šta štampanih, šta elektronskih. Dodatno je ružan stil takvih pisanja. Rekao bih pravo beogradsko bećarenje.

Modne piste, konfekcija i privatni krojači

Dali ste primetili, da se najviše piše o najskupljim i skupim vinima? Ne, sigurno nije obrnuto: nisu ona skupa zbog dobrih ocena, budite uvereni. Imena tvoraca najboljih vina današnje Srbije su vlasnici bogatih vinarija. No, neka bude da nisam u pravu: neka je direktna posledica visokog rangiranja vina njihova cena na tržištu. Za izuzetna vina sigurno je cena proizvodnje visoka, ali je ona minorna, i neuporediva sa cenom koju morate platiti, da okusite vino koje je upravo „in“, tj. ocenjeno visokom ocenom na takmičenjima, i o kojima se piše po časopisima u superlativu. A kada okusite, i zapitate se, šta ga čini tako velikim, moraćete opet da prelistate mondenske stranice časopisa ili web stranice blogera. Oni će vam objasniti.

Pričamo o modnoj pisti i kreacijama. Industrijska konfekcija će pokušati da kopira ova vrhunska umetnička dostignuća, da bi uspela da narodu proda svoj industrijski proizvod, tako da su svi snobovi, i oni sa dubokim džepovima i oni iz potrošačkog društva zadovoljeni. No, uvek je bilo i biće (nadam se) i privatnih krojača – makar virtuelno, jer nema dva ista vina na svetu, i neka od njih se baš meni sviđaju; sumnjam da su to baš ona najlepša po ocenama vinskih eksperata.

A šta kažu istraživači o pravim vrednostima, o cenama tih vrednosti i o ocenjivanju?

image1 Svašta kažu, među ostalom i da su nam nacrtane magareće uši, ali i da su prave vrednosti još uvek negde u podrumima neotkrivene. Sažetu sliku čitamo na web-u. Robbie Gonzalez još 2013 piše: OCENJIVANJE VINA JE GLUPOST (Wine tasting is bullshit!).
http://io9.gizmodo.com/wine-tasting-is-bullshit-heres-why-496098276

On navodi 10 razloga za to. Navodimo samo neke od njih:

  • Ocene različitih eksperata o istom vinu su kontradiktorna
    Eksperti nisu u stanju da razlikuju crvena od belih vina: test upoređenja dva uzorka istog belog vina, jedan obojen crvenom prehrambenom bojom; Opis crvenog je bio tipičan za crvena vina (džemasto, arome drobljenog crvenog bobičastog voća…) – ni jedan od 54 eksperata nije utvrdio, da se radi o belom obojenom vinu.
  • Ocenjujemo više očima nego ustima!
    Zapravo, mi ocenjujemo njuhom, sluhom, zapažanjem, čak i dodirom; stanjem duha – raspoloženjem, to je dokazano već više puta. 2006. American Association of Wine Economists istraživanjem dokazalo: većina ljudi ne ume da razlikuje paštetu od pseće hrane.
    2001. New Yorker Brochets studija: sasvim obično (isto) Bordo blend vino u dve zasebne buteljke sa različitim (lažnim) etiketama: jedno od renomiranog brenda, drugi, tipično jeftinog dobavljača. Experti ocenjuju i daju dva dijametralno različita opisa.
    skupo (GRAND CRU) vino: prijatno, drvenasto, kompleksno, harmonično, zaokruženo
    jeftino (STONO) vino: siromašno, kratko, lako, flet, sa greškom…
    a radilo se o istom vinu;
  • Vinski kritičari znaju, da su vinski časopisi glupost
    Realno je očekivati, da jedan ocenjivač ako uzastopno ocenjuje isto vino, daće barem 3 različitosti u opisu, ako ne i više – tvrdi i dokazuje wine blogger Joe Power (http://www.anotherwineblog.com/archives/11573#.VnWuGhUrLIV).
  • Odnos cena/kvalitet u glavama potrošača
    Rezultate istraživanja u Britaniji je objavio Daily Mail Online 2014. Istraživanje je rađeno na velikom uzorku upitanika (578 osoba) u gradu Edinburgu. Degustirali su paralelne uzorke na slepo. preko 50% njih nije pravilno odredilo koje je koje od dva vina – jedno vrhunsko i skupo, drugo industrijsko jeftino. Posebno je poražavajući rezultat za Claret vina – a to su upravo Bordo blend ili crvena vina tog stila – svega 39 njih od sto je u stanju da prepozna navodne vrednosti.

image2

 

Šta reći za kraj: nema nam spasa, u se i u svoje kljuse! Neće nas spasiti ni tzv. vinska ilegala, ni brojni sajmovi ni manifestacije, moramo sami krenuti u akciju tragajući za lepim, nama lepim vinima, ma šta to značilo.

]]>
GARAŽNI VINARI BEZ GARAŽA (Davidi lažnjaci bez Golijata) http://sp-wine.com/2015/01/garazni-vinari-bez-garaza-davidi-laznjaci-bez-golijata/ http://sp-wine.com/2015/01/garazni-vinari-bez-garaza-davidi-laznjaci-bez-golijata/#comments Fri, 16 Jan 2015 09:39:00 +0000 http://66.147.244.161/~wedoqaco/sp_wine/?p=658 Odavno nisam obnovio ovaj svoj vinski blog, nisam smogao snage da napišem valjani članak, a kad nešto ne mogu uraditi najbolje (i to nije samo vino) onda bolje da i ne započnem. Tako su me učili, i to bi savetovao svima, naročito onima, koji prenose znanje, onima koji grade budućnost na ovaj ili onaj način. Ako ne znaš, onda ćuti i osluškuj, pokušaj druge da saslušaš. Ali grozna tišina vlada već jedno vreme, čini mi se, da svi ćute. Morao sam sačekati Salon Vina u Beogradu, da konačno saberem utiske i uzmem pero u ruke.

Glavni razlog čudne tišine, čini mi se, je promena statusa naše vinarije u zakonskom smislu: sada smo u taboru onih (malobrojnih) registrovanih, upisanih u Vinarski registar Srbije. Nije vinarija ni po čemu menjala svoj profil, sadržaj, delatnost, stil rada, kapacitet, tehnologiju… ništa nismo menjali. Ostali smo to što jesmo: garažna vinarija, šta god to značilo. Jedino, što sad plaćamo pored svih dosadašnjih troškova i poveću sumu državi, knjigovođi, enologu (kojeg još nisam ni video) i akreditovanim (čitaj: privilegovanim) laboratorijama. I sada nas redovno kontrolišu iz inspekcije.

mali

mali

veliki

Bili smo registrovani i po starom zakonu o vinu. Novi zakon je diskriminativno brisao ovako sićušne, kao mi, iako to nije nigde eksplicitno napisano. Jednostavno, uslovi propisani zakonom jasno ocrtavaju industrijski pogon za proizvodnju vina sa objektima, opremom stručnim kadrom. Još kod kontrole tehničkih uslova tri gracije iz ministarstva poljoprivrede, inspektorke sveznajuće su beznadežno tragale za prostorijama posebne namene sa glatkim zidovima, inox sudovima za fermentaciju, muljnim pumpama, magacinima sirovine i gotovih proizvoda. Pitali su, koliko mi treba, da omalterišem podrum, i zalepim pločice?! Zdrav razum je govorio: nikad nećeš dobiti saglasnost za rad. Ali, dobio sam. Sada svi lažemo. Ja, da imam sve što zakon propisuje, inspekcija, da to redovno utvrđuje, i Država, da je ova vinarija u svemu prema njihovom zakonu funkcionalna.

Ali, zakon je zakon. Ne postoji siva zona: ili crno ili belo. (Srećom ne baš jednoznačno.) Sve u svemu, napustili smo društvo ilegale i prešli u društvo “velikih”. Sada, kod svojih doskorašnjih kolega, malih seoskih vinara više nema prisnih razgovora, ne poznaju me više. Ni na druženjima seoskih udruženja. S druge strane registrovane vinarije gledaju svoja posla. Postoje i tu udruženja, i jedno veliko, srpsko udruženje. Njihov jezik je međutim za mene posve stran. Oni se ponašaju baš kao vinarije koje je zakon osmislio. Ono veliko udruženje (od oko 60 njih) su i izlobirali ovaj zakon po španskom modelu. Znam i takve, koji jedva da imaju opremu i infrastrukturu, nisu ni blizu svojim glasnim kolegama, ali se dodvoruju vlastima, oponašaju velike. Kad se opanak opapuči. Tako, za mene nema mesta druženju ni u ovom novom društvu.

Ko su ti tzv. veliki? Naravno da neću reći ni jedno ime, ali svako ko je barem malo zainteresovan za “srpsko vino” zna imena. Ti veliki su u stvari mali u svetskim ili barem evropskim razmerama. Mali su i u poređenju sa sad već bivšim srpskim industrijama poput Navipa, Rubina, Vršačkih vinograda. Mali su, ali su industrija. To su oni, čiji kapital se meri milionima evra. Veličina njihovih vinograda je 50, 100 hektara pa i više. Za njih rade perspektivni enolozi, imaju ino partnere, i bez lažne skromnosti tvrde (i u pravu su) da oživljavaju srpsku industriju vina i predstavljaju vrh kvaliteta srpskih vina. O njima čitamo u stručnim časopisima, njihova vina naručuju svi snobovi u malo boljim restoranima, njihove vinarije su listom nabrojane na svim vinskim internet portalima Srbije. Zapravo, činjenice govore, da je njihov ukupan proizvodni program i jedini srpski vinski proizvod na našem legalnom tržištu. Ostalo je iz uvoza. Ništa čudno, jedino što je njih svega stotinak, a sa mnom (i ovakvima) zajedno možda dve stotinak. Pri tome moja vina nikad neće biti u trgovinama a još manje u mega marketima. Čitam štampu: tržište vina je 80% iz uvoza 20% domaće. To je ono legalno. Jer i dalje važi, da je preko 80% svih vinograda vinskih sorti u Srbiji u rukama ilegale (i to ne njihovom voljom).

Ovoj tužnoj porodičnoj slici, gde apostoli sede za gurmanskom trpezom, (i piju svoje vino), na podu gmižu stotine njih pijanih i pripitih (od njihovog sopstvenog vina), a poneki omanji se veru uz odore moćnih, ne bi li i oni jednom bili među pozvanima, dakle ovoj slici fali samo okvir. A okvir je Zakon o vinu. Kad bi ovaj okvir kojim slučajem bio širi, pa da na slici stane još nekoliko, zapravo još mnogo stolova, bilo bi više desetine hiljada registrovanih vinarija, kao u svim susednim zemljama pa ni apostoli ne bi izgledali kao jedini i izabrani.

mali

veliki

Ovu gospodu sa vrha (ove prave vinare Srbije) nedavno su u magazinu Vino & Fino nazvali Garažnim vinarima Srbije. Uz dužno poštovanje svih aktera ove zamišljene priče – srpskih vinara, biblijskih apostola, garažista, pa i autora teksta i časopisa, – ova paralela sa garažistima bi bila komična da nije tužna, ali je svakako oštrija od one gde naše vinare vidim kao odabrane apostole. Jer garažisti su upravo ono, što nedostaje kod nas. Nedostaje, i pitanje je, da li će ih biti. Garažisti su bili (i jesu) hrabri momci, koji u veoma uređenom sistemu industrije vina (a to mi nemamo) okreću leđa zahuktaloj industrijalizaciji, vraćaju se korenima zanata, i dokazuju, da na svega 1 do 2 hektara, ručnim radom (u garaži) postižu vrhunski kvalitet. Od mnogo epiteta ja izdvajam maksimu: kvalitet na uštrb kvantiteta. I još ponešto: svi garažisti su edukovani ili samouki enolozi, proizvode jedno ili maksimalno tri vina, i u svim zemljama Sveta oni su ravnopravno prihvaćeni od strane zakonodavstva, pa i tržišta. I red je konačno da se ne upoređujemo baš sa vinskim vele silama Francuskom i SAD. Imamo mi garažiste u komšiluku. Već sam pisao o Sloveniji, Austriji i Mađarskoj. Veoma uspešno žive zajedno porodični podrumi Vilanja, na stotinu njih sa 2-3 hektara i sad već veliki kao Gere vinarija sa 60 hektara, svi u istom gradiću. Ko je tamo garažista? Pa Gere Attila sigurno nije, a on je pandan našim apostolima. Ako ih ima u Vilanju, onda je to svaki od njih, koji je počeo vinarenje na nekoliko hektara u malom porodičnom podrumu, gde će svake godine proizvesti ne više od nekoliko hiljada buteljki. A ima ih, kao što rekoh, na stotine.

 

]]>
http://sp-wine.com/2015/01/garazni-vinari-bez-garaza-davidi-laznjaci-bez-golijata/feed/ 1
Na vinskom smo putu http://sp-wine.com/2014/02/na-vinskom-smo-putu/ Mon, 10 Feb 2014 20:43:31 +0000 http://66.147.244.161/~wedoqaco/sp_wine/?p=628 Mobile_20130303_125543Pre tačno godinu dana, omanji kamion sa opremom i radnicima je skrenuo prema podrumu SOMOGYI, i na svakom ćošku skretanja u selu i izvan, sve do podruma zastao, i postavio putokaze – table: ovo je pravac za podrum! Table čokolada boje sa stilizovanim simbolom grozda grožđa izgledale su kao ukras pored ostalih saobraćajnih znakova. Danas ovi znaci su deo slike o nama: još su na mestu, još pokazuju pravac, no od tri table dve su poput zgužvane hartije, iskrivljene, pa ispravljene više puta, boja oderana. Ja verujem, da su kombajni malko širi od puteva, na šta se seljani ćutke nasmeše i sagnu glavu. Jesi li siguran?

Šta je, tu je. Više puta sam imao prilike da podignem sidro, radio sam u inostranstvu, ali, gde god čovek da ode, svuda počinje iz početka. Meni su koreni ovde. Ostajem.

(Dedin vinograd su oduzeli na bagljašu da bi isparcelisali za nove porodične zgrade, ali je otac tražio za sebe jedan plac i jedan za dedu. Na temeljima dedine kuće od ćerpiča sam kasnije podigao moj porodični dom. Staru lozu, koja je ostala na placu nismo isekli. Kako je nova kuća šira, koreni loze su danas duboko ispod zgrade. Svake godine špalir iznad terase daje svoj doprinos muskatnom suvarku, Aszu vinu. Upravo juče sam ubrao sasušene, botritisne i smrznute grozdove hamburga.)

Ne idem nigde. Ostajem tu, sve više samo tu, samo u vinogradu, samo u podrumu. Zgražavam se prizora čak i puta od grada ka podrumu: umesto predivnog pejzaža ravnice – slika trajno urezana u sećanje iz detinjstva -, divlja deponija! Usred bela dana stanovnici tzv. novog naselja kolicima iznose svoje đubre na kraj sela. Travu od šišanja na zemljani put, grane pored, beton, šut u jame puta, komunalni otpad (staklo, keramika, plastika pa i strvine) koji korak od puta. Periodično, kroz duge platnene (tzv. vatrogasne) cevi ispumpavaju svoje septičke jame u dolinu na samom izlazu iz sela. Ali, kad dođe prava zima, sneg prekrije sve, i ponovo se vrati slika idile. Tako i kada leti sve zazeleni.

Put vinaOvih 300 m poljskog puta, od asfalta ili kraja sela do podruma, to je put vina. Tako kažu oznake. Naš put vina. Za mene, put golgote. A znaci su štacije. Put, koji možda nikad neće biti asfaltiran. Put, koji možda nikad neće biti očišćen od đubreta. Put, kojim su provalnici letos odneli kazan za rakiju. Ali i put, kojim dolaze prijatelji u podrum. Njih ja često svojim matorim autom radije taksiram da ne odustanu videvši gde treba da prođu.

Ono, što je sam podrum, i ono što je u podrumu ipak je važnije. Pretpostavljam, to su mislili i ljudi iz Ministarstva kada su odlučili da postave znak puta vina. Destinacija, gde ima smisla svratiti. Evo i razloga, šta nudimo:

  • degustacije sa posebnim programom (po dogovoru)
  • stručne radionice
  • obilazak vinograda
  • proslave zatvorenog tipa

Trenutno nudimo čak 12 različitih vina za degustiranje. 6 crnih vina, 5 belih i jedan banatski šiler. Crna:

  • Cabernet Sauvignon 2011, 2009,
  • Merlot 2010
  • Dora Bora 2010
  • BiBor 2012
  • Vranac 2007

i bela vina:

  • Chardonnay 2011, 2013
  • Traminac 2013
  • Aszu 2013
  • Cuveé 2013,

i naravno, tradicionalni šiler Zablato 2013.

Vina BiBor, Traminac, Aszu i Cuveé su novi proizvodi: BiBor najverovatnije vino kuće u budućnosti (tipična bordovska kupaža Cabernet-a i Merlot-a), Traminac barrirue iznimno, sigurno samo ovo godište, Cuveé kupaža muskatnih sorti Cserszegi Fűszeres, Muskat Otonel i Muskat Krokan, i desertno poluslatko vino Aszu, rezultat procesa proizvodnje od četiri godine.

Atraktivne su vertikalne degustacije Cabernet-a (2013, 2011, 2009 i 2008) i Chardonnay-a (2010, 2011, 2013).

Sve degustacije mogu, ali ne moraju da prate dve komponente uz svako vino: priča i zalogaji. Sve po dogovoru.

No, pošto smo u procesu (ponovne) registracije proizvodnje po novom zakonu o vinu, svemoćni iz vlasti će verovatno naterati i ovaj podrum, da u buduće zvanično ima samo dva vina: jedno crveno i jedno belo. Onako upakovano za prodavnice, gde nikad neće biti prodavane. Marim ja. Samo moje prijatelje poštedite, jer su oni prijatelji VINA. Njih ne mogu da lažem, makar i krišom, moram im saopštiti istinu, koju ni jedan (ne)humani zakon ne može da sakrije: u svakom buretu je različito vino!

Dođite, i probajte!

(dok još može)

111 222 333

]]>
Cabernet – šampion, a iz Banata http://sp-wine.com/2014/01/cabernet-sampion-a-iz-banata/ Tue, 28 Jan 2014 19:18:05 +0000 http://66.147.244.161/~wedoqaco/sp_wine/?p=526 (na takmičenju “Najbolje vino Srednjeg Banata 2013”, vino Cabernet Sauvignon 2011, Podrum SOMOGYI, proglašeno je za apsolutnog pobednika)

[See image gallery at sp-wine.com]

Svašta! – reče uvaženi enolog – šta mi napričaste. U Banatu ne može uspeti sorta poput Cabernet Sauvignon-a! Ona traži više sunca, kasno dozreva, ne trpi kišne hladne jeseni, vlažno tlo, hranjivom bogata zemljišta… Kažu, za ravnice Banata je slankamenka ili bele sorte, poput rizlinga, a od crvenih jedino možda portugizer. Cabernet hladnih ravnica je pun metoksipirazina, jedinjenja koja daju vinu ukus zelene babure (paprike), trave, zemlje, kuvane špargle, zelenog bibera, a pri tome je to vino slabo i “liht”, nema jačinu, nema boju, štrče oštre kiseline i još oštriji tanini…

Ima tu istine. I sam sam probao bezbroj takvih Caberneta, i opis bi bio, baš kao što je gore izrečeno. Pri tome ni traga o specifičnoj aromi crne ribizle, šumskog voća, šljive, itd. Da mi nisu rekli, nikad ne bi prepoznao sortu. I ne samo kod nas, u Banatu. Pre neku godinu na studijskom putovanju po Austriji, degustirao sam u jednoj zadružnoj vinoteci “dežurno” vino. Dežurno vino se određuje kod njih tako, što svakog dana neko iz zadruge postavi svoj uzorak vina na besplatnu javnu degustaciju. Taj dan je bio Cabernet, koji je bio očajan, upravo zbog metoksipirazina. Bio je to loš dan za mene.

Ne jednom sam slušao cenjene profesore naših univerziteta, gde nam savetuju, da se klonimo Caberneta. Nije za nas. Prošle godine u Aradcu, gde je i naš vinograd, sadio se nov vinograd, i vinogradar se opredelio za uvozne kaleme. Predstavnik ugledne talijanske firme, je preporučio nekoliko sorti, među kojima čak i Marselan, pri čemu je posebno naglasio da Cabernet nikako ne savetuje – nipošto severnije od Niša!


[See image gallery at sp-wine.com]

I tako, pametan bi se učio na tuđim greškama, međutim, meni ne da đavo mira, ja baš obožavam Cabernet, pa sam 2005 prvo zasadio baš Cabernet Sauvignon, (tek posle i druge: Cabernet Franc i Merlot, opet iz familije bordovskih sorti), baš ovde u Srednjem Banatu, na “severu”, kako pametni pametuju. Da li sam pogrešio? Gluposti. Pa naravno da nisam. Ne bi bio toliko siguran u svoju odluku, da pre toga nisam okusio i naučio šta je vrhunski Cabernet u Seksardu, u Mađarskoj. Tamo, (dakle još severnije od Bečkereka) ono je vodeća sorta vinogorja. Drugo, dugogodišnje moje iskustvo obožavanja vina iz Čoke, prvo Merlot, a zatim i njihov Cabernet, pružali su dokaz, da i u Srednjem Banatu, barem u oblasti potisja, može da uspeva ova sorta. Jer, naravno, sever je negde drugde, gospodo. Ovo je jug karpatske kotline, regija sa najviše sunčanih sati i najvećom temperaturnom sumom sunčevog zračenja u celoj dolini. A tamo, preko Dunava počinje sever za Balkan, i možda tamo i važi pravilo, da i nije najbolji dom za Cabernet. Tako ja mislim, i pomalo to povezujem i sa neumornim insistiranjem na sadnju autohtonih sorti poput prokupca ili tamjanike. Zato, što gospoda opet gledaju državnu a ne geografsku granicu. Ako je to zbog groznice patriotizma, koji je i dalje u modi, opravdavam, ali sve na svoje mesto. Jer kod nas, recimo prokupac, jedva nakupi 18% šećera, bude sa velikim grozdovima, sa puno kiseline, pravo stono grožđe. Zašto da ne! Jer vino od njega baš i nije takmičarsko, jedino naš banatski šiler oplemenjuje svojom začinskom aromom. Jer, kao što već rekoh: autohtona sorta ovog dela Banata je trska. I zato svi mi, koji krećemo u eksperiment zvani Cabernet, Merlot ili čak Prokupac, tek stvaramo tradiciju, i istorija će pokazati da li smo bili u pravu ili ne. Priča o Muskat Krokanu na Bisernom ostrvu (ali ne ona o brendomaniji i isključivosti), priča o Merlotu i Cabernetu u okolini Čoke je danas već pomalo istorija i dokaz o opravdanosti.

Još jedno moje iskustvo vezano za uslovljenost sortimenta za datu regiju, gde opet popuje u svemu tradicija, jeste Kadarka. Radeći u Seksardu, pio sam izvanredna vina od ove sorte, koja je navodno u vreme rimljana sa Fruške gore dospela u Alisca-u, kako se tada zvao grad Seksard. To vino je imalo pored svoje začinske note i gustinu, tanine i snagu poput Shiraz-a. Kasnije, degustirali smo kod kuće čak različita godišta Seksardske Kadarke poznate vinarije Takler, sa potpunim razočarenjem: polu providno lagano vince, više šiler nego crveno. Pomislio bih, da u stvari sam ja pobrkao lončiće kada sam onomad u Mađarskoj uživao u vinima, pio sam njihova vina u malim podrumima, ovo je zvanična forma, ova Taklerova Kadarka je u stvari brend, koji treba da naučimo. Ne prihvatam tu tezu. To je, kao kada od Caberneta načinimo roze, pa naravno, da je drugačiji, šta više, to i nema veze sa bordovskim vinima. Ali tu je i Kadarka iz Arada – rumunski deo Banata. Naročito Ménesi Kadarka, Vinarije Balla (Wine Princess). Gusto, skoro crno, aromom džema od višanja, šljive, baršunastim taninima i čarobnim bukeom – ponovo me vraća sećanjima na Seksard. Daklem: ne postoji jednoznačno pravilo.

Ali, pošto jedan (od mnogih) Cabernet-vinograda, u Srednjem Banatu, već drugi put daje šampionsko vino (u prvoj, devičanskoj berbi 2008, i sada berba 2011), pitali su me, kako to postižem? Vino puno ekstrakta, nešto blažim kiselinama, izrazitom aromom crne ribizle, kažu da je “karakterno”, donosi zlatne medalje sa svih takmičenja, a ocenjivači ne veruju da je grožđe ovog vina iz ovih krajeva.

[See image gallery at sp-wine.com]

Kako to postižem?

Poštujem pravila. Pre svega, samo jedan kilogram po čokotu – znači dve berbe, jedna zelena, kada se kida višak plodova. Zatim, zelena rezidba, rigorozno proređivanje krošnje. Zatim defolacija: kidanje listova, da bi grozdovi bili direktno osunčani. Ovu operaciju osporavaju mnogi autori, navodeći argument, da su listovi zapravo proizvođači šećera. Tačno, ali je sunce najbolji procesor za sagorevanje metoksipirazina u zrnu. Toliko u vinogradu. Berba, naravno probrana, u drvene gajbe, odvajanje peteljki, najmanje 28 dana maceracije nakon alkoholne fermentacije, i naravno sledi hrast, maturacija u barrique buradima u podrumu. Najmanje 12 meseci.

Cilj je postignut, imam to što sam oduvek želeo. Vinograd daje prvi uslov: od dobrog grožđa vinar može da napravi dobro ili loše vino, ali od lošeg grožđa može samo loše vino.

Idemo dalje.

]]>
VINO I ČORBAST PASULJ! http://sp-wine.com/2013/03/vino-i-corbast-pasulj/ Sat, 16 Mar 2013 09:28:05 +0000 http://66.147.244.161/~wedoqaco/sp_wine/?p=515 Postoje jela, koja se teško ili nikako ne uparuju sa vinom. Po nekim blogerima ova izjava škripi: stvar ukusa i svar poznavanja vina – kažu oni. Jedno je sigurno, ne znate, ako ne probate. Naravno, o ukusima i da ne govorimo (o ukusima se ne raspravlja). U mom podrumu dosad sam doživeo dijametralno suprotne ocene istih vina od ljudi, koji su pokazali zavidan nivo kulture vina.

[See image gallery at sp-wine.com] Opšta literatura, knjige za početnike, sveznajuće knjige vina govore o pravilima belo meso – belo vino, riba – samo belo vino, crvena mesa – crveno vino itd. Danas već znam, da izuzetaka ima više nego pravila. Ali, važne su to knjige, zato, što otvaraju vrata onima, koji još ništa ne znaju o vinu, i ako postupe obrnuto, prvi šamar će ih udaljiti od daljeg učenja, i poneki nikad neće naučiti i doživeti čari uživanja u degustaciji vina. Bolje knjige govore o faktorima, koji ometaju degustaciju vina. Jedna od “otrova” jeste ljuto. Ljuta paprika. Prezačinjena jela. Paprika, kao takva. Kisela jela. Teško upariva jela su jela od testa. Do skoro i mi smo uz picu pili pivo, i bio sam ubeđen, da je to jedino rešenje. Tako pišu i ugledni gastro portali. Nedavno, međutim, na stidljiv tekst napisan na Snooth-u o pokušaju uparivanja pice sa vinom, gde autor polazi upravo od činjenice, da se talijanska pica uživa tradicionalno sa pivom, sledi nekoliko burnih reagovanja ljudi, koji žive u Italiji i demantuju ovu tezu: Italijani (pa i oni) piju vino a ne pivo uz sve vrste pica – uglavnom Kianti, i druga lagana voćna crvena vina!

Mi smo u porodičnoj kuhinji već odavno našli vino za sarmu, kiseli kupus, podvarak, sekelj gulaš – i ova jela su (uslovno) na crnoj listi preporuka. Naš odgovor je: Šiler vino!

[See image gallery at sp-wine.com] Ali evo još jedne enigme: vino i čorbast pasulj! Nije lako rešiti. Naročito, ako se uzme u obzir da ga volimo ljutog sa dosta paprike. Ono je jelo od jednog ganga, nema priloga, nema predjela – supa, a glavno jelo. Ali je neizostavno na gurmanskoj trpezi barem jednom dvonedeljno. Onaj ko ga voli, taj ga naprosto obožava. Naročito zimi. Sećam se starih dana, kada smo zakazivali konsultantske radove u fabrikama, velike dogovore, projektanska snimanja, birali smo uvek određeni dan u nedelji za svaku firmu: fabrika tepiha – četvrtak, fabrika čarapa – utorak, itd. jer se tog dana u menzi kuvao pasulj, a domaćini su nas redovno pozivali na “doručak”. Pasulj je dobar kada se kuva u velikim kazanima, sa raznolikim dimljenim rebarcima, kobasicama, slaninicom. Što veće, to bolje. Tajna je, verovatno u vremenu pripreme. U malom loncu, malo materijala se brzo zagreje i brzo skuva, dok za veću masu treba više vremena. To vreme je sve važnije i u kuvanju, vreme potrebno, da se hrana preobrazi u ukuksne zalogaje. Naravno, o sporom uživanju u hrani i da ne govorimo. Kontra nezdravom Fast Food stilu života, danas je Slow Living sve važniji pokret širom sveta.

Pasulj kod nas se jede obavezno sa salatom. Posebno mu paše paprika u sirćetu. Pa još koja kisela feferona udrobljena u tanjir… sada već zasigurno ostajete bez odgovora: kako sa ovim jelom piti, i koje vino? Jednom prilikom prijatelj mi se žalio na istu temu. Iako on nije poznavalac i ljubitelj vina, ali je pomalo gurman, kao i svi mi (samo ne priznaju svi jednako), pa je poželeo da dobro zalije poveću porciju pasulja, i to pivom. Ne ide – kaže on. Dobio je kiselinu, gorušicu. A šta bi bilo tek sa vinom?

Rešenje, međutim, ipak postoji. Barem za mene. Tradicionalna narodna kuhinja rešava sve. Kažem narodna, ne popularistički, već u pravom značenju pojma. Mađarska kuhinja, koja se razvijala vekovima prihvatajući običaje svih evropskih naroda u okolini prilagođavala je prema svojim potrebama i razvila modalitete, koji su danas, kažamo svojstveni mađarskom narodu, pripada mađarskoj kuhinji. A Mađari su vinski narod i piju (pre svega) vino, pa je valjda sila ovog vektora odredila i način konzumiranja pasulja. Svojstveno je mađarskoj kuhinji, da se čorbast pasulj – a oni ga zovu babgulyás, u prevodu: gulaš od pasulja, obavezno služi sa gangom posle: nasuvo sa makom. [See image gallery at sp-wine.com] Eventualno bejgli – savijača sa makom od kiselog testa, eventualno krofne sa pekmezom od kajsija, šljiva. Uzgred rečeno, i goveđi perkelt se služi sa nasuvom od sira, a riblja čorba uvek sa posebno pripremljenim testom. I tako, kada se sit najedem pasulja, ostavim malo mesta za testo da zasladim, eto želje za vinom. I to je Šiler vino, ne teško, taninsko crveno iz hrasta, već voćno lagano crveno vino, jače od rozea, ali još uvek kristalno prozirno crveno, gde ima sasvim malo tanina, ima dosta kiseline i kompleksne arome jednog celog banatskog vinograda sa obale Tise. [See image gallery at sp-wine.com] Naš šiler ZABLATO, rađen postupkom karbonatne maceracije, daklem kao i božole nuvo, je za nas perfektno piće za krunu ovakvog ručka. Izuzetak u odnosu na pijenje šilera sa jelima od kiselog kupusa, kada ga služimo i pijemo zajedno sa hranom, u slučaju pasulja on se pije posle. Probao sam i kombinaciju bez pasulja. Samo nasuvo sa makom. Mogu vam reći: ni nalik! Sasvim drugi doživljaj, mnogo bleđi, neuporediv. Pasulj je taj, koji caruje, on traži šiler, ali samo preko svog ambasadora, slatkog testa, koji u ovom slučaju nije desert, već jedan pošteni drugi gang ručka. I nakon čaše-dve, valja dremnuti barem pola sata.

Ko ne veruje, nek proba!

]]>
PISMO IZ POTPALUBLJA: Srpska ilegala garažnog vinarstva http://sp-wine.com/2012/12/pismo-iz-potpalublja-srpska-ilegala-garaznog-vinarstva/ http://sp-wine.com/2012/12/pismo-iz-potpalublja-srpska-ilegala-garaznog-vinarstva/#comments Thu, 20 Dec 2012 23:11:26 +0000 http://66.147.244.161/~wedoqaco/sp_wine/?p=499 Domaće vino. Kako to dobro zvuči. Ili možda kako je to dobar izgovor, da se proda bilo šta za budzašta! Slika današnja. Domaći hleb. Domaći sir. Domaća kobasica. Domaći ajvar.. sve od poznatih velikih proizvožača, iz prave pravcate industrije, na rafovima megamarketa. [See image gallery at sp-wine.com] Čudno zar ne? Ako se ne osećate prevarenim, džaba vam i pričam. Ovaj ukradeni termin služi samo da bi se roba prodala priglupom, kratkovidom kupcu bušnih džepova. Jer zašto bi bio proizvod domaći? Kande je receptura babina? drevna? preneta sa kolena na koleno? U industriji, gde samo cevi imaju kolena. Gde je sve računarom izračunato i kontrolisano, standardizovano. ISO 9999, E999, HACCP… i na kraju: deklaracija na proizvodu (jer moliću fino, kupac se ne sme prevariti), i dedina slika kako suče brkove: DOMAĆE! Tzv. Domaći proizvodi u prodavnicama lažno se predstavljaju, i za mene je to znak upozorenja: šta ne treba ni probati.

[See image gallery at sp-wine.com] Na šta vas podseća reč domaće? Mene podseća na zelenu pijacu. Na zaboravljeno selo. Seoska pekara. Na svinjokolj, i sveže meso i kobasice iz komšiluka. Na mladi sir iz Araca. Sećam se čika Mišike iz detinjstva, komšije mesara, koji je “klao po kućama”, nije imao mesaru, a nije ni radio u klanici – valjda je bio već penzioner. Bio je MAJSTOR u pravom smislu te reči. I školu je imao: bio je šegrt, pa kalfa, pa konačno i mesar sa majstorskom diplomom na zidu. Kažu, nije bio jeftin, ali njegova manufaktura je bila neprikosnovene profesionalnosti: kvalitet belih kobasica, krvavice, švargle, čvaraka i drugih đakonija bio je vrhunski. Anka na selu nema diplomu, ali ima krave, i poput njene mame, koja je svojevremeno donosila i mleko i mileram nama u grad, idući od-kuće-do-kuće, ona danas pravi izvanredan sir, koji nigde nećete moći kupiti u prodavnicama, samo od nje na pijaci ili kod kuće. A hleb? Ne znam, da li ovaj grad i okolna sela imaju još prave privatne pekare, kao nekad. Opanak se opapučio, pa su svi moderni. I u selu je industrija: struja, plin, para, mašine. Ne pamtim kada sam poslednji put jeo pravi domaći hleb: vruća cipovka od tri kile, debela hrskava kora, miris kiselog testa – kvasca…(u poslednje vreme sami pečemo ponekad takve hlebove). Još pre tridesetak godina jedno od mojih najvećih razočarenja u ovom smislu bio je put u Šurjan, malo selo u Banatu, gde smo išli poslom, pa smo planirali doručak u selu. Selo nije imalo ni jednu pekaru, a jedina prodavnica je radila dva puta u nedelji, gde se prodavao hleb i druga potrebština iz grada!

[See image gallery at sp-wine.com] Ali šta je slučaj sa vinom? Domaće vino i rakija – ispisano na parčetu papira u prozoru. Naježim se, namrštim se i obuzme me seta, kao prosjaka početnika, kad prvi put pruži ruku za milostinju. Nije uvek bilo tako. I nije svugde u Svetu tako. Od svega lošeg u ovim smutnim vremenima izgleda, da je kod nas VINO popilo najveću dozu gorčine od svih Domaćih stvari. A kako i ne bi, kada je Vino najplemenitije od svih artikala, njeno vrednovanje je oduvek bio težak zadatak, kamo li danas, kada je svako merilo vrednosti potpuno relativizovano, zapravo ne postoji sistem vrednosti – srušen je odavno. Haosom uvek vlada sila a ne razum, pohlepa a ne kreativnost, korist a ne lepota. Ispliva ološ, pametni se zavuku u mišju rupu. I onda, pod izgovorom uvođenja reda, da bi bili kao oni u Evropi, donosi se Zakon o Vinu, koji će potezom pera staviti u ilegalu preko 60% proizvodnje vina u Srbiji. Zakon, koji je napisan za INDISTRIJU VINA i isključuje individualne proizvođače, fizička lica, ili ako hoćete: poljoprivredna gazdinjstva. Tako u Srbiji od 2009 godine nema više domaćeg vina u prodaji. Šta, niste znali? Barem zvanično. A šta to piše u prozoru? A šta to pijemo i ocenjujemo sa tolikim ponosom na vinskim svetkovinama širom zemlje Srbije? A o čemu govore vinari-vinogradari u televizijskim intervjuima sa čašom svog vina u ruci? Oduvek je mali, običan čovek mogao birati između dve opcije:

1. Industrijska roba, konfekcija, sve gotovo u trgovinama, danas MEGAMARKETI, obično jeftinija i

2. Manufaktura, krojeno po meri, zelena pijaca, malo skuplja varijanta, ali i kvalitetnija roba, ovu trgovinu danas zovemo DIREKTNA TRGOVINA.

E ovo drugo, ako je reč o vinu, vi iz Srbije zaboravite. Nema je. Ostala je konfekcija, industrija. Vi ćete naravno reći: nije istina – evo ja redovno kupujem odlična „lepa“ vina na selu u rinfuzu, i to jeftino. To kažite vašim političarima, poljoprivrednoj inspekciji, ministarstvu poljoprivrede. Kažite Zavodu za statistiku. Oni to ne znaju. Ja znam. Ali, ja znam još ponešto.
[See image gallery at sp-wine.com] Znam, jer vidim, da otkad je novi Zakon, u nekontrolisanoj masi ilegalnih vina dominantno vlada haos, a o haosu sam već rekao svoj stav. Pobeđuju oni, koji prave i prodaju mnogo a jeftino. I sve ih je više, a vina su im sve šarenija, kažu: sve pitkija, sve “lepša” i tako to narodski: pravo domaće vino, bar znamo od čega je. Tako oni kažu. Sad, pošto smo izvan zakona, niko nam ništa ne može. Jataci i Hajduci, Bećari i Vino Rujno. Širok Dunav ravan Srem, ja te volim draga moja….tra la la. Folklor do besvesti. Postali smo svi braća: i oni sa tri čokota, i oni sa hektarom vinograda, i oni sa Otelom i Francuzom, i oni koji su sadili birane klonove vrhunskih sorti, i oni koji kupuju grožđe, i oni koji samo iz svog vinograda prave vino, i oni koji nemaju ni zatvorenu prostoriju za pravljenje vina, i oni koji imaju pravi podrum, i oni koji prodaju na čaše i karnistre, i oni koji flaširaju vino – daklem svi, svi smo jednaki! Tako bi mnogi voleli, a najglasniji to i viču, jer inače gde bi bili sa njihovim vinima!
Bog otac ne zna koliko nas ima. Doduše, ne zna se ni koliko registrovanih vinarija ima Srbija. (To je, znate, ono drugo društvo, obuhvaćeno Zakonom, društvo onih, koji su imali prvi milion u džepu kada su osnivali vinarije). Po nekoj poluzvaničnoj evidenciji (zato što vinarski registar još uvek nije dostupan javnosti) Srpska industrija vina ima oko
70 vinarija. To tvrdi i ugledni među njima g. Aleksandrović. A Slovenija, sa svojih 2 miliona stanovnika ima 40.000 vinarija. Austrija ima 23.000 individualnih proizvođača. Naš sused Mađarska broji 73.000 registrovana proizvođača. Po takvoj nekoj logici cenim da nas bećara ima oko 20.000, samo što smo mi, kao što rekoh, u ilegali, u potpunoj slobodi stvaranja, tj. svako radi šta hoće i kako hoće za razliku od onih 70, koji su lepo uređeni i postrojeni po našem Zakonu. Njihova vina možete naručivati u restoranima ili kupiti u prodavnicama, mislim da se ni ne zovu domaća. Možda ih je sramota nas malih, koji za razliku od njih, velikih, pravimo ta tzv. domaća vina. A da li treba da se sramotimo sa domaćim vinima? Naravno NE, samo trebamo odvojiti dobro od lošeg, trebamo naći taj biser u moru kukolja. I pošto je to tako, više obeležje Domaće nije dovoljan atribut za kvalitet. Kod nas. A u Svetu? Evo jedne simpatične rečenice našeg Srbina, koji je u Americi napravio posa:

DOMACE VINO It stands for “home grown” or “domaine” wines, reflecting my focus on small, family owned vineyards and wineries producing unique, high-quality wines. (http://www.domacevino.com/)

Hrvati, recimo ponosno ističu lokalnu specifičnost i onih najmanjih: to je vredno, jer je domaće! U Sloveniji u malim oglasima se nudi domaće vino. I kod nas ima (veoma hrabrih) ponuđača u oglasima – baš i ne uliva poverenje izgled etiketa. Ali Mađari nemaju tih problema. Kod njih taj termin je nepoznat: vino je ili vino ili nije ništa. Mađari
jedino ovde u Vojvodini pominju Házibor (Domaće vino), očigledno vezano za ovdašnje prilike a ne nacionalnu kulturu.

Gde je izlaz?
Pobeći ili pridružiti se. Pridružiti se, znači registrovati se, i time vezati omču oko vrata. I vinu i vinaru. Nastranu sa skoro nepremostivim uslovima koje postavlja zakon, kalkulacije govore da je minimum 5 hektara vinograda potrebno vinaru da bi iz sopstvenog grožđa napravljeno vino isplatilo egzistenciju vinarije. Procena proseka nas bećara je cca 1 ha. I onda, šta mislite, u trci za preživljavanjem, da li će takva vinarija imati i dalje vrhunska garažna vina? Ne verujem. Samo jedan mali detalj, koliko daleko idu Srpska posla:

Obavezna hemijska analiza vina kod nas: 50 EUR
Obavezna senzorska analiza vina kod nas: 60 EUR
UKUPNO: 110 EUR

U Mađarskoj:
Obavezna hemijska analiza vina: 26,5 EUR
Obavezna senzorska analiza vina: 10,5 EUR
UKUPNO: 37 EUR

Uzgred rečeno, na sajtu Ministarstva poljoprivrede su samo tri laboratorije ovlašćene za analizu. Od sve tri sam tražio ponudu, jedna je dala kompletnu, druga samo prvu stavku, dok treća nije ni odgovorila. U Mađarskoj na stotine laboratorija imaju akreditaciju i pravo na analizu. Ne razumem, gde li su naši zakonodavci gledali kada su tražili Evropski model? Koliko vidimo, primeri dokazuju koliko smo zalutali.

]]>
http://sp-wine.com/2012/12/pismo-iz-potpalublja-srpska-ilegala-garaznog-vinarstva/feed/ 1
STONA VINA – zakonom zapečaćena sramota (ili: nemojte verovati Srpskim etiketama!) http://sp-wine.com/2012/04/stona-vina-zakonom-zapecacena-sramota-ili-nemojte-verovati-srpskim-etiketama/ Sun, 08 Apr 2012 10:13:34 +0000 http://66.147.244.161/~wedoqaco/sp_wine/?p=482 See image gallery at sp-wine.com]

Ovo bi trebalo da je priča o jednom izuzetnom vinu, ili doživljaju degustacije, ali nije. Izuzetno vino, koje smo degustirali u porodičnom krugu je stvarno izuzetno: Jacob’s Creek Reserve Barossa Shiraz 2007. Sira (Syrah, Shiraz) je i inače jedna od mojih omiljenih vrsta vina, koje se pije u posebnim prilikama. Loš Sira (izuzev nekih domaćih eksperimenata) još nisam probao, ali zato beležim izuzetna i još bolja. Vylyan-ov Villányi Syrah 2003, je na vrhu rang liste, probali smo ga prošle godine u Pešti. Kod kuće je pravi hit bio Dibonis-ov Sira, koji se danas zove DiShiraz cuveé; oduševio me pre nekoliko godina, danas je svakako među najboljima na domaćem tržištu, ali ni nalik na one prve boce, i daleko od svetskih standarda. Šta čini Sira toliko kvalitetnim, kako postaje tako dzsemast, balsamičan, pun kompleksnih aroma, gust i baršunast, a istovremeno je voćast i pitak? Nekoliko važnih stvari, a sve ćemo odmah pročitati sa etikete.

Kao prvo: sadržaj alkohola 14,5% !

Pri tome odmah naglašavam, da degustacijom nikad ne bi rekli da ima toliko – fantastično je maskiran teksturom, taninima, kiselinama, voćnim aromama. Količina alkohola govori o stanju sirovine za vreme berbe. To je svakako grožđe u punoj tehnološkoj zrelosti, po oceni laika pomalo prezrelo, sa izrazito visokim sadržajem šećera u širi. Takvo grožđe sadrži povišenu koncentraciju ekstraktivnih jedinjenja, primarnih aroma, ali i neke nove arome karakteristične za voće u fazi sušenja. Samo potpuno zdravo i najkvalitetnije grožđe se može sačuvati do takve berbe. Drugi kvalitet je količina takvog roda po čokotu: mala. Jer što je veći rod, to je kvalitet niži i kvarljivost veća. I od ovakve sirovine, pitam vas, da li se pravi STONO VINO?

Drugo: Reserve!

[See image gallery at sp-wine.com] Termin, koji na etiketi nije oficijalan (sem u Španiji), ali je potpuno definisan, jasan. Radi se o deklaraciji da je vino pre puštanja u promet obavezno odležalo. A to se da zaključiti i čitanjem godine berbe sa etikete. Vylyan Syrah je iz berbe 2003, a pili smo ga 2011, Jacob’s Creek Shiraz je iz 2007, pijemo ga 2012. Nema valjanog Sira bez nekoliko godina u dozrevanju. Opet, da bi neko vino moglo toliko odležavati u podrumu, a da pri tome dobija a ne gubi u kvalitetu, mora biti valjano pripremljeno, izuzetnog kvaliteta. Tu tehnologija počinje u vinogradu i ni jednog trena se ne prepušta nekontrolisanoj slučajnosti proces. Ako nešto nije savršeno, takvo vino više nije igrač za reserve, postaje klasik, tradicional i prelazi u nižu klasu, još uvek veoma cenjeno vino. Daklem, ako je garantovano odležalo i pri tome dobilo u kvalitetu, pitam vas, da li se to može nazvati STONIM VINOM?

Treće: Geografsko poreklo!

[See image gallery at sp-wine.com] Kad u svetu znalaca vina, bilo gde u Svetu pomenete Vilanj ili Barosa, odmah će reći: kako da ne, ta vina vredi probati, jer su stekla svetsku slavu. Vilanj u Mađarskoj, Barosa u Australiji. Pogledajte Veliki Svetski atlas vina , Hjudža Džonsona i Džensis Robinson, ili ukucajte u internet pretraživač ova dva termina, biće vam sve jasno. I kad bi me pitali kakav Sira bih želeo da degustiram, ja bih iz prve ruke rekao Côte-Rôtie iz doline Rone, Francuska, (što je misaona imenica kod nas, zbog cene i mogućnosti nabavke), Vilány iz Mađarske i Barosa iz Australije. Dokazano, da sa tih regiona su etaloni kvaliteta Sira vina. Geografsko poreklo. Nije kontrolisano geografsko poreklo, i nije naznačeno posebno na etiketi (deklaraciji). I nije ni potrebno. Sa etikete saznajemo odakle je, šta je, ko je proizvođač, koje je godište. I tačka. I ako su ova vina stvarno sa navedenih regiona, pitam vas, da li su to sa geografskim poreklom, ili su STONA VINA?

Četvrto: brend!

[See image gallery at sp-wine.com] Proizvođači se dokazuju kvalitetom koji grade i održavaju decenijama. Verovaćete da je auto mercedes, ako je kvalitet. U svetu je mnoštvo proizvođača dobrih vina, neki su slavni a neki će tek biti, no a priori verovaćemo već dokazanima: brendovima. Zato, što su to dokazane vrednosti kvaliteta. Jacob’s Creek jeste svetski brend. Brendu se veruje na svojoj deklaraciji, i ne treba dodatna markica zakona, koja će dopisati na etiketu: STONO VINO, iako to nigde ne piše na originalnoj ambalaži, niti u posebnoj deklaraciji, koja nam je na raspolaganju. Pa vas pitam, dali je to istina, da li je to svarno STONO VINO.

Postavio sam vam četiri pitanja, a sebi postavljam peto: Šta je to STONO VINO?

I odmah ću pokušati i da odgovorim. Zapravo, postoji najmanje dva odgovora. Jedan je odgovor koji sam naučio čitajući literaturu svetsku (i našu), konsultujući od mene pametnije, i koji mi se čini da je odgovor zdravog razuma. Drugi odgovor je odgovor našeg Zakona o vinu, i naše srpske prakse današnje. Nažalost, različiti odgovori.

Prvi odgovor: stona vina (Table Wine, Vino da Tavola, Vin de table, Vin de Pays) su vina najnižeg ranga. Radi se o deklarisanom (nedeklarisanom) kvalitetu. U svim zemljama ima umereno ili izrazito pežorativno značenje. To su vina, za koja se ne zna (ili ne treba da se zna) od kojih sorti grožđa su načinjena, sa kog regiona potiču, kojom tehnologijom su proizvedena. Ponekad su to kupaže raznih vina iz raznih regiona, pa čak i iz raznih godišta. Zakon o vinu dozvoljava čak i mešanje stonih vina iz uvoza sa domaćim! Ova sloboda vinskoj industriji dozvoljava, da u godinama, kada je priroda škrta i loš je rod, sprave piće za narod, kod kojeg se ne pita kvalitet, obično jeftino i u priličnoj količini. Nažalost, ekonomija ima jače zakone od kulture, pa se ova praksa jednako sprovodi i u dobrim godinama, uglavnom od strane velikih proizvođača. Ako tržište traži, zašto im ne dati? Jer na kraju krajeva profit je u pitanju. Samo neki primeri iz naše bliske prošlosti: Banatski rizling, Srpsko stono, Car Lazar… da li da nastavimo, ima ih još. Ova vina se po pravilu prave od grožđa koje stiže iz otkupa ili velikih plantaža u traktorskim prikolicama po vrelini sunca jesenjeg, gde je berba počela ujutro, a predaje se popodne, zatim se kipuje u podne prihvate, gde ih đuture usisava industrijski proces. Takva sirovina se presumporiše, tehnološki „doterava“ da bi bila iole za piće, ali i da zadovolji godinama izgrađen model ukusa. Oštre tehnološke operacije, kao što su industrijske prese, centrifuge, filtri visokog pritiska ne umeju da razmišljaju o nežnoj strukturi vina. Na kraju se obično pasteriše i/ili dobro sumporiše. Kaže se: bolje kupca da boli glava nego proizvođača. Moj lični zaključak je: ako nemate drugog izbora, samo stono vino, naručite pivo! Uvreda je za vas i za vino. Za vas, jer vas smatra alkoholičarem: mlogo a jeftino. Za vino zato, što zloupotrebljava pravo značenje tog božanskog pića zarad ekonomisanja.

Drugi odgovor:

Zakon o vinu. Sve što nema evidencionu markicu o geografskom poreklu, to je stono vino. Markice izdaje ministarstvo poljoprivrede, a na osnovu prihvaćenog elaborata o geografskom poreklu i svrstavanju vina nakon kontrole kvaliteta i drugih uslova registrovanog proizvođača. Na etikete stonog vina Zakon strogo zabranjuje upotrebu atributa poput Barik, kasna berba, da je vino iz sopstvenog vinograda, potez gde je vinograd iz kojeg je nastalo vino, da je vino arhivsko, da je samotok, da je punjeno u podrumu. Zapravo sve ovo je isključiva privilegija vina sa geografskim poreklom. Tako, prošlog vikenda smo pili izuzetno, i visoko ocenjeno STONO vino vinarije Radovanović Kaberne Sovinjon 2009, koje je sve, samo nije STONO. Ali pravi šamar jeste Jacob’s Creek Reserve Barossa Shiraz 2007, koje, verovali ili ne po dolepljenoj srpskoj etiketi je STONO (pogledaj sliku). Pada mi na pamet noturna ideja da se uveze ovaj Sira pa da kupažiramo sa domaćim otpadom i plasiramo kao stono vino. Suludo, zar ne? Jedino ne znam, dali Srbija ima sporazum sa Australijom o saradnji te vrste. Sve u svemu, kada bi ova država Srbija bila u stanju da sprovede opštu mobilizaciju svih vinara na celoj svojoj teritoriji, i da svi proizvođači budu deo geografskog porekla, kao na primer Francuska, stona vina u našem Zakonu bi imala smisla. Pa čak i onda uvezena vina ne treba silom krstiti po nakaradnom i inače neprimenljivom sistemu.

I zato, moja poruka je: radite, kako zakonodavac radi – čitajte sve, a pročitajte šta vama odgovara. Zasad nemojte verovati srpskim etiketama!

Prilog: Sira Notes

]]>