Ko obrađuje vinograd, taj zna da je vinogradarstvo prepuno sujeverja i običajne tradicije, koja se veoma ozbiljno shvata čak i danas u modernim vremenima primene savremenih tehnologija. Šta god da nauka kaže, uvek je prisutno pitanje i sumnja: nije li rano da se sada reže?; zar se sme okopavati posle kiše?; vino se ne sme pretakati kada se mesec smanjuje…

14. februar je tradicionalno dan zaljubljenih, ali i dan početka rezidbe. Na ovaj dan, mnogi vinogradari, vinski viteški redovi, udruženja vinogradara izlaze u vinograde i ritualno orežu prvi čokot loze. U novije vreme crkva je ponovo u modi, pa se i sveštena lica zvanično pozivaju u vinograde da osvešćenjem podare blagoslov lozi, da bogato rodi i ove godine. Ova dva običaja – zaljubljeni i rezidba – baš i nemaju prepoznatljive zajedničke korene, koliko ja znam. Neke logike svakako ima: radi se o plodnošću, o radnjama koje prethode rađanju, o neminovnim prvim koracima, koje vode proleću.

Koreni proslave Sv. Trifuna (Valentin je srpski Trifun, mađarski Balint) vode sve do antike. U drevnom Rimu u periodu od 13 do 15 februara održavala se svetkovina vezana za pastirskog boga Lupercus-a, kada su žrebom određivali parove mladih. Dve su svetkovine bile poštovane: Faunus i Lupercalia ili Februa. Prvo su ritualima pročišćavanja i plodnosti udovoljavali bogu Luperkusu, malignom bogu vučjeg lika, a zatim bi bičevima od kozje kože tzv. februama ritualno bičevali mlade, naročito devojke, u cilju isčišćenja i podarivabnja plodnosti. Ovaj pagani običaj je kasnije crkva pokušala nadomestiti proslavom dana Svetog Trifuna na dan 14 februara, i to dekretom pape Gelasius 496 godine. Ali, ko je zapravo bio Sveti Trifun?

Sv. Trifun nije bila jedna, već su to bile dve istoimene osobe. Obojica su mučenici i živeli su u III veku. Jedan je bio sveštenik u Rimu, dok je drugi bio biskup u Termima, nadomak Rima. Zaštitnik zaljubljenih je postao navodno sveštenik, koji je imao običaj, da mladence dariva cvećem iz svoje bašte, i koji je mučenički pogubljen za vreme cara Klaudija II i to 14. februara 269. godine, zbog svoje hrišćanske vere. Na dan pogubljenja, navodno, snagom svoje hrišćanske vere, vratio je vid jednoj slepoj mladoj devojci, kojoj je ostavio oproštajno pismo sa potpisom: “Tvoj Trifun”.

I kakve veze ima sve ovo sa rezidbom vinove loze? Mogu samo da pogađam: plodnost, pročišćenje… Ali, srećom ima još jedna priča, koja se događa ne znam kada i ne znam gde, a priča potiče iz Francuske, moderne kolevke današnjeg vinogradarstva, i ona glasi ovako:

Kada je Sveti Trifun na svom putu hodočašća stigao 14 februara do jednog zamka koji je bio u sred raskošnog vinograda, i odlučio da potraži prenoćište, vezao je svoje magare za grm vinove loze, da ne bi s magarcem prišao domaćinu. Sutradan izjutra, kada je domaćin ispratio Trifuna, imali su šta da vide: magare je oglodalo poveći žbun loze za koji je bio vezan, ostala su samo dva kratka lastara. Trifun je pao na kolena i uputio molitvu ka nebu i tražio od gospoda milost za magarca i valjanu nagradu za oštećenog domaćina. Te godine vinograd je rodio kao i obično, ali je taj grm, koji je bio orezan od strane magarca bio najplodniji i najzdraviji. Od tada se vinogradi režu.

Simpatično, zar ne?