Četiri Večeri Vina, svaka sa svojom specifičnošću, svaka u nastojanju da bude bolja od prethodne, zato, i ne samo zato i drugačija. Prva je bila prva. Četiri zatečena (samozvana) ovdašnja vinara, koja su se osmelila da istraju u ideji viševinske večeri, od koje su odustala seoska vinogradarska društva. Bio je to uspeh uz veliko iskušenje. Tamburaši, koji su pomalo ukrali publiku, poneka čaša mutnog vina, ali zato prepuna velika sala hotela, neki su ostali pred vratima.
Drugo Vinsko Veče je bilo u znaku profesora Jovića, našeg uglednog enologa i Zrenjaninca, koji je prisvojio mikrofon muzičara, i uglavnom pio svoje vino. A mislili smo, da će o našim vinima da priča gostima. Vina su bila malo probranija, dvojica najupornijih vinara su potražila novu dvojicu, i pokušali da utiču i na kuhinju hotela.
Treći put smo već imali i Klub Vina u Zrenjaninu, i za izbor vina poslužili smo se rezultatima međunarodnog sajma vina u Temerinu. Orijentaciono. Zato, što nije lako sakupiti 6 vina različitog, reprezentativnog stila, da su iz Srednjeg Banata, i proizvedeni u količini i kvalitetu potrebnom za ovu prestižnu manifestaciju. I imali smo gudački kvartet za muziku i scenario do detalja ne samo koja hrana, već i koja muzička numera ide uz koje vino. Ali je tehnika odmogla u doživljaju, loš razglas je učinio nemim dve trećine velike sale, tačnije bučnim od žamora veselih gostiju, koji su uživali sami za sebe.
I konačno, četvrti put, poučeni prethodnim iskustvima, uz neverovatne napore, koje samo inat i predanost kulturi vina je moglo pobediti, izkristalisalo se Vinsko Veče onakvo, kakvo treba da bude, kakvom sam ga oduvek zamišljao. Ne previše akademsko, ne previše stručno, ali gradsko, svečano, ne odstupajući od prave linije ni makac u korist hedonističkog učenja o vinu.

Sve je spakovano u projekat, (žargon modernog vremena), formalizacija od Pravilnika o vinskoj večeri, koji propisuje kompletnu proceduru organizacije, takmičenje Najbolje vino Srednjeg Banata, koje se može smatrati i nezavisnim projektom, sve do statistike feed-back ankete učesnika, gostiju, za vrednovanje uspešnosti projekta. Od problema, koji su ponekad izgledali nepremostivi, bilo je na pretek. Ono što svi znamo: ekonomska stvarnost svakodnevnice: besparica, ekonomska kriza. Onda su vremenske (ne)prilike došle: snežni smetovi, zavejani putevi, vanredna situacija u celoj zemlji. Pretilo se isključenjem struje u hotelu dan pre zakazane Večeri! Naravno, jedan broj gostiju nije došao sa strane (Pančevo, Beograd, Novi Sad). Sve probleme mogu da razumem i prihvatim kao realnost, sem jednog problema, a to je problem ljudskog faktora, to je izigrano poverenje i pregažena reč ljudi. Reč čoveka, najznačajnijeg faktora u kulturi, čoveka, koji ponekad nije dostojan da ga imenom nazivamo. Desilo se, iz ko zna kojih razloga (koje ne želim da znam), da je 8 njih od 9 pozvanih eminentnih ličnosti iz sveta vina, dan pre ocenjivanja vina otkazalo dolazak na ocenjivanje. I nisu otkazali tako, što su sami nazvali organizatore da se izvine, (kome su dva puta prethodno potvrdili dolazak), već su otkazali kada je organizator njih pozvao, da bi se dogovorili za tehničke detalje. Došli bi, da se njihov rad naplaćuje – rekli su mi savetnici. Ipak, smatram nekorektnim, a užasava me dokazana činjenica da je ovakvo ponašanje opšte prihvaćeno u društvu (u srušenom sistemu vrednosti); svima je saopšteno, da neće imati troškove, put i ručak pokriva Klub Vina, ali zaradu za taj dan neće imati. I pristali su. Zato, podižem šešir g. Vladanu Stanojloviću, wine-blogeru, koji je autobusom došao taj dan iz Beograda, Nikoli Cuculju, vitezu vina, koji je na moj telefonski poziv prethodne večeri, došao sa sinom iz Vršca, kao i Igoru Lukoviću, što je istrajao i sproveo ocenjivanje vina. Podižem šešir i profesoru Joviću, zato što je bio korektan: pitao je dali se ovaj posao plaća, pa je odlučio kako je odlučio. Ostali neka ostanu i dalje što dalje od mog Velikog Bečkereka!

Prvi put na Večeri smo imali to, što smo oduvek želeli: veče je vodio profesionalni somelijer, Igor Luković, predsednik udruženja somelijera Vojvodine. On je i ocenjivao vina, on je i izabrao vina za veče, uz konsultaciju sa nama, on je dao smernice za pripremu hrane. Ali najvažnije je, da je on taj koji je predstavio svako vino po na osob, opisao ga, analizirao i dao preporuke za konzumaciju. Prednost ove Večeri je bila i ta, da nas je bilo manje, ukupno 114, i bili smo u maloj sali hotela, gde je intimniji ambijent. Opet je bilo žamora nepažljivih gostiju, ali je bilo više trenutaka, kada se i muva mogla čuti, kada smo svi pažljivo slušali priču o vinu. Konobari su zujali sve vreme sa tacnama gangova i otvorenim flašama vina, kao u nekoj košnici. Valjda ni jedan minut nije bio bez sadržaja. I vreme je od 8 uveče do ponoći proletelo za tren.

A glavne uloge? Vina. Vina Srednjeg Banata, izbor najboljih sa vrha bodovne liste takmičenja. Da li su reprezentativna? Svakako jesu. Takva, kakva su. Na takmičenju je bilo vina iz Novog Miloševa, iz Nove Crnje, iz Orlovata, Taraša, Melenaca, Aradca, Kleka i naravno Zrenjanina. Ukupno 87. Ocenjivači su bili strogi, ali pravični. I to nam i treba: dosta je bilo udvaranja – pogledajmo istini u oči. Vino to zahteva i zaslužuje. Tako su silne zlatne medalje iz Temerina ovde bobile srebro i bronzu, imali smo samo jednu jedinu zlatnu medalju sa 90 poena od 100, i to Kaberne Fran Dragiše Živković. Isto vino, kao nagrada za najbolje, poslato je na takmičenje u Novi Sad (Poljoprivredni Sajam), odakle je donelo srebrnu medalju. Sve u svemu, da se degustira na Vinskoj Večeri zaslužilo je sedam vina: jedan roze, tri bela i tri crna. Od toga 6 su proizveli članova Kluba Vina, a jedno je iz Orlovata. Evo menija, za one koji nisu imali sreću da budu sa nama:

• VINO DOBRODOŠLICE: Roksanda Roza, Vinarija Gvožđan
• PREDJELO: Slani rafaelo od piletine; VINO: Banatska Frajla, Vinarija B&D Kojčić
• PRVI GANG: Prženi šaran, krompir sa blitvom; VINO: Rajnski rizling, Vinarija Gvožđan
• DRUGI GANG: Grilovano pileće belo meso sa sosom od sira; VINO: Šardone Barik, Podrum Šomođi
• TREĆI GANG: Grilovani kotlet, grilovana bardirana suva šljiva na kocki od palente; VINO: Kuve, Benak Laslo
• ČETVRTI GANG: Srnetina na lovački način; VINO: Merlo Barik, Podrum Šomođi
• PETI GANG: Juneći medaljon sa sosom od pečuraka; VINO: Kaberne Fran, Dragiša Živković
• DESERT: Sladoled sa prelivom od šumskog voća; VINO: Vržole Bermet Rose, Vinarija Vinik, Nikola Cuculj
• SIREVI; VINO: po izboru

Vino, koje nije vino, već Bermet, i to roze bermet je gostujuće, poklon-vino iz Vršca, daklem jedino koje nije iz Srednjeg Banata, ali je iz Banata. To je inače prvi banatski bermet, pa i prvi roze bermet u Srbiji!

Gosti su imali priliku da kažu šta misle o Večeri. Anketni list nam je kazao štošta. Nisam se iznenadio, iako su moje želje i moja stremljenja malo drugačija. I to je normalno. Gde bi bili, da mediokritet vlada nad pojedincima, koji vuku napred? Na primer, velika većina bi želela tamburaše za muziku. Iskreno, i ja bih, ali ih još nisam sreo. Takve tamburaše, koji sviraju sve, i klasiku i džez, a ne samo svatovske bećarce. Tamburaše, kojima ne treba razglas.

I konačno, reč dve i za one, koji jedva čekaju da nađu razlog da nas ocrne, izogovaraju, da ne kažem popljuju. Poruka autorima anonimnih pisama: ne sustajemo, nastavljamo potragu za izgubljenim vrednostima u ovim ruševinama kulture. Nastavljamo da tragamo za izgubljenim sistemom vrednosti.
Prave vrednosti se ne mere jednim ocenjivanjem i to u trenutku bezglavlja i nasilne popularističke mode. Poručujem svima, da neću brisati napisane članke sa mog bloga, ponosno stojim iza svake napisane reči, iza svakog mog vina. I uopšte ne mislim da postoji samo jedna opcija. Taj dan, to veče, u isto vreme je bio organizovan i vinski bal na selu. Upola cene, večera od jednog ganga, vina koliko popiješ. Vino bez imena, plus što doneseš otkuće. Verujem, da je sala bila puna, da su se svi dobro osećali. I to tako i treba da bude. Postoji Grad i postoji Selo. Postoje vina za degustaciju i postoje vina za pijenje. Ne postoji dilema, svako će lako naći gde mu je mesto.
Jedini mogući problem zbog čega ovakva dvojnost manifestacija već sledeće godine (možda) neće biti moguća je, da nekim čudom, i kod nas zavlada pravna država. Po zakonu samo vina registrovanih proizvođača vina se smeju točiti na ovim manifestacijama. U Srednjem Banatu zasad ni jedan proizvođač nije registrovan (zahvaljujući upravo relativno novom Zakonu o vinu). Zasad. Ako mene pitate, ja sam na onoj drugoj strani, na strani slobodnog vinarenja, da se dozvoli svakom da pokuša, pa gde završi: na selu ili na Vinskoj Večeri. Iako našem podrumu veoma skoro sledi registracija, nadam se, da ću ostati u društvu i najmanjih garažnih proizvođača visoko kvalitetnog vina. Zato što verujem, da industrija u Srbiji nikad neće dati vrhunska vina. Daće ih samo manufaktura.

[Show as slideshow]

[View with PicLens]

ZDRAVICA

Podižem ovu čašu
u znak dobrodošlice svih nas, koji smo se večeras okupili!
U slavu onih, koji su nesebično pripremali ovaj večerašnji doživljaj!
U čast onih, koji su svoje vino s ljubavlju odnegovali za sebe i ponudili svima nama.
U čast svih vas, koji pijete malo ali dobro, i cenite vrednost.
U čast njenog veličanstva VINA, koji nas prati od nastanka civilizacije,
VINA, koji nas uči da budemo odmereni, iskreni, i prirodni.
Ali,
i u zdravlje onih, koji večeras nisu sa nama, a želeli bi.
Uživajte u ovoj večeri, ponesite svoje doživljaje i podelite ih svojim prijateljima,
da bi sledeće godine, i mnogo sledećih godina opet
ponovo slavili VINO, naše BANATSKO, ovde
na VINSKOJ VEČERI.

Živeli!

Februarsko Vinsko veče u Zrenjaninu je i treći put dokazalo svoju svrsishodnost: 180 gostiju, profesionalna organizacija, odlična hrana, posluženje, sedam različitih nagrađenih vina iz šest „garažnih“ vinarija Srednjeg Banata, i najvažniji iskorak ove godine: umesto tamburaša, gudački kvartet! Veče koje će se pamtiti i prepričavati, barem godinu dana, do sledeće Vinske večeri.

O vinima samo toliko, da je opšti utisak, da su za nijansu kvalitetnija bila u odnosu na prošlu godinu (mišljenja su različita – pišem uopšteno, na osnovu samo nekoliko razgovora nakon prespavane noći), i da su iz različitih vinarija. Merodavnost izbora je bio, pored osnovnog uslova da je vinar iz Srednjeg Banata, da je nagrađivan na međunarodnom sajmu vina u Temerinu, ali i da što više vinara predstavimo. Veoma različiti stilovi, svaki je doživljaj za sebe.

Hranu je verifikovao profesionalni somelijer, naš najbolji, a dodali su svoje umeće i kulinari hotela, pa smo i mi, vinari malo umešali prste… Sve u svemu, marijaž je bio izbalansiran do detalja.

Pravi kuriozitet ove večeri je, međutim, bio izbor muzike. Ako je uparivanje hrane sa vinom „venčanje“, onda je uparivanje muzike sa ovim brakom bio čist flert, ljubavno udvaranje vinu. Rekao bih veoma, veoma uspešno. Uspeh je obezbedio gudački kvartet svojim nastupom, ali i njihov izbor kompozicija. Ove kompozicije su se odredile prema specijalnom mostu, koji smo zajedno izgradili. Most, koji povezuje doživljaje vina i doživljaje muzike, a sagrađen je od asocijacija. Primitivno, ali iskreno, „lego“ kockice grade sklad novog virtualnog doživljaja, koji bi trebao da bude jednak za to vino i za tu muziku. Naši mladi muzički akademci su to uradili krajnje profesionalno, i da kojim slučajem ovo nije bilo vinsko veče, svi bi se složili, da je bio izuzetan koncert. Aplauzi u intermecima su to dokazali. Majstori svog zanata su bili:

• Erne Švan – 1. violina
• Jasmina Busarac – 2. violina
• Borut Pavlič- viola
• Nevena Busarac – violončelo

A evo kako se slažu vina sa muzikom:

U danima pripreme, za vreme večeri, pa i posle, barem jedanput dnevno, neko od mojih sagovornika umesto naziva „Vinsko Veče“ kaže „Vinski Bal“. Slučajno. Slučajno? Pa, bal nije, ali je „gala“ svakako, i sve više. Onako, kako ja zamišljam da VINO to zaslužuje. Kako moj virtualni grad to zaslužuje, kako to moji virtualni prijatelji zaslužuju.

I velik je to izazov – reper, koji se sledeće godine mora dostići, (a dobro bi bilo i prevazići).

Ali, da se lažno ne predstavljam, ja opet imam jednu malu zamerku (kao i uvek). Naime, ozvučenje u tako velikoj sali ni ove godine nije bilo idealno. Žao mi je gostiju, koji su sedeli daleko od zvučnika, slabo su čuli govornika i muziku. Da li, zbog njihovog glasnog čavrljanja, ili zbog zveckanja viljušaka i noževa, ali pre će biti zbog neadekvatnog ozvučenja. Ako je tehnika u pitanju, imamo godinu dana da to rešimo.

Vinsko Veče 2011

14 Photos

VINSKO VEČE

uz veliku viševinsku večeru biće predstavljena vina najboljih vinara iz Srednjeg Banata

• vino dobrodošlice
• predjelo sa vinom
• četiri glavna jela sa vinom
• desert sa vinom
• sirevi sa vinom po izboru

Hranu kreira Natalija Artamonov, restoran hotela „Vojvodina“

Prikladnom muzikom veče će ulepšati gudački kvartet

• Erne Švan-1. violina,
• Jasmina Busarac – 2. violina,
• Borut Pavlič- viola i
• Nevena Busarac – violončelo

Cena ulaznica je 1500 dinara

Karte su u predprodaji na recepciji hotela „Vojvodina“ uz bukiranje mesta u sali informacije na telefon:
063 128 73 91
063 70 24 709

Ipak, moja je volja (ili želja) ostvarena više nego pre godinu dana: brilijantno venčavanje vina sa odabranim zalogajima (pre negoli hrane sa vinima). Na stranu sa snobovskim floskulama šta se sa čime uparuje, jer svako ima svoj stil, mnogo merodavniji od nametanja pravila, mi smo ponudili našu varijantu menija, kako istaći kvalitete ovih osam odabranih vina. I mislim, da smo u tome uspeli. Otvaram diskusiju za sve one koji su probali. Koji nisu, neka predlože alternative, pa sledeće godine eto prilike da svi probamo na Vinskoj Večeri.
Daklem, šta se jelo i pilo ove večeri, redom ću ispričati:

APERITIV
Vino bez zalogaja, tek da se otvori apetit, da se otškrinu kanali čula: Taroški MUSKAT OTONEL 2009, mog prijatelja Milana Dimitrijevića. Mirisno opojno vino sa dosta ekstrakta, ali suvo i svečano. Neodoljivo potseća na zrele grozdove istoimenog grožđa u punoj zrelosti. Ovo je vino, koje ne bih kvario ni sa kojim jelom.

PREDJELO
Pohovani kačkavaj, sa rashlađenim belim vinom MELEM BELI, 2009 Vinarije Gvožđan. Veoma uspešna kombinacija od više sorti grožđa, sa komplelsnim aromama, gde ni jedna ne preovladava, a svaka doprinosi doživljaju,  sa osvežavajućim kiselinama, pravu vrednost dobija uz hrskavu koru pohovanog zalogaja koji krije kremasti fil diskretnog ukusa mladog kačkavaja. Kada bi nekad popodne seo sa prijateljima, parče po parče, čaša po čaša, ne bi nam trebalo ništa više do laku noć. Ali, sledi sledeći doživljaj:

PRŽENI ŠARAN
Slatkovodna riba i ROKSANDA BELA, Kuve 2009 Vinarije Gvožđan – pun pogodak. Osećam rizling, ali i šardone, lepršavo mlado ali suvo belo vino sa dosta kiseline. Zahteva veći gutljaj, a i riba treba u nečemu da pliva. Dali je neko prigovorio, da nedostaje tartarni preliv? Ja bih rekao ne! Sa ovim vinom ova riba je sve.

PEČURKE sa FETOM
Glave šampinjona punjene sa feta sirom pržene na ploči, začinjene sa majčinom dušicom i večeras prvo crveno vino: MERLOT 2009, Malo Pavela, mog drugara iz Araca. Merlo, moja stara ljubav, ovom prilikom u mladom izdanju. Rekli bi: ovo vino obećava, ali je ono iznenađujuće harmonično već sada, sa dominantnom aromom na višnju, veoma pitko, sa umerenim kiselinama i blagim taninima. Pečurke, feta, a naročito majčina dušica naprosto mame čoveka na sledeći gutljaj, i posle tog gutljaja ostaje duga završnica marelica na nepcima, jedna toplina letnje večeri u sećanjima. Prvi osećaj blage zasićenosti.

GRILOVANA PILETINA sa SOSOM od PEČURAKA
Prvi ozbiljni zalogaji, malo teža hrana, sa malo težim suvim vinom CHARDONNAY 2009, Podruma Šomođi. Burgundski tip dukat žutog vina sa  mnogo ekstrakta, izuzetno jako, sa opojnom aromom dominantnog šardonea, toliko neobičnog u našim običajima – definitivno nije zamena za rizling.Umem da zamislim ovo vino i uz masno svinjsko pečenje! Piletina je više prilog u ovom gangu jer je grilovana skrama i bešamel od pečuraka pravi partner za ovo vino. No, prilog je ovde izuzetno važan, jer i najmanji srk ovog dominantnog vina traži neutralnu popunu u zalogajima, nešto, što će upiti svu tu snagu i produžiti doživljaj.

SKUŠA na ŽARU
Naravno sa marinadom od belog luka, peršuna i sa barenim krompirom, i naravno, sa CABERNET SAUVIGNON 2008, Podruma Šomođi. Ovo je hrana (mislim i na kaberne), koja je meni dovoljna i sama po sebi. Posle prethodnih gangova, ovo je trenutak potpunog opuštanja i usporavanja radi uživanja. Godinu dana sazrevanja u hrastovim barik buradima vino, koje je bilo šampion i godinu dana pre, sada je gusti nektar šumskog voća i crne ribizle, mente, sa blagim taninima koji pariraju skuši a sakrivena slatkoća (jer vino je potpuno suvo) pokriva žeđ nastalu od belog luka i maslinovog ulja.

SVINJSKO PEČENJE
Ovo je mastan kraj mojih mogućnosti: karmenadla ali sa sosom od sira. I to dvogodišnjeg sira SELAM, mešanog kačkavalja (ovčijeg i kravljeg). Sve to zbog najozbiljnijeg crvenog vina večeras: VRANAC Barique 2007 Podruma Šomođi. Dve godine sazrevanja u hrastu i još uvek neverovatna voćnost. Ali se prepoznaje vanila, čokolada. Ovo je vino, koje farba jezik na plavo, uliva vatru u srce, i nežno te zakuje za stolicu. Šteta, što sam sit, ali je i dobro što sam sit. Jer gde bi nam bilo kraja…

DESERT
Voćna korpica od biskvita, u njoj bobičasto voće a na vrhu (ko voli) šlag. Vino je ROKSANDA ROZA, Kuve 2009 Vinarije Gvožđan. Kupaža gde caruje muskat hamburg koji blago sladi – polusuvo vino.

Neko bi ovde zastao i ponavljao, no mi završavamo, i večeras svaka čast onome, ko još ima mesta u stomaku! Već počinje priča, da sledeće godine smanjimo broj gangova: što je mlogo, mlogo je!

Vinsko veče 2010

Slike sa vinske večeri 26. februara 2010.

26 Photos

Možda nije suvišno napomenuti, da će hrana koja prati vina biti delimično prilagođena postu, tako kažu organizatori.

Karte su u pretprodaji na recepciji Hotela, broj mesta je ograničen. Ako nas bude ponovo kao prošle godine, biće vinsko veče i sledeće godine, i svake sledeće godine. Gradimo tradiciju grada. Grad od stotinak hiljada stanovnika to zaslužuje!

Ovaj bi tekst mogao biti nastavak prethodnog. Iz mnogo razloga. Jer ovo vinsko veče, koje je dugo i pažljivo pripremano, i koje je konačno napunilo veliku salu Hotela “Vojvodina” ipak nije zadovoljilo moja očekivanja kao ni jednog malog broja gostiju. To su bili moji gosti. Ostali su bili oduševljeni. Druga tužna istina je, da su ovu večeru izvorno planirala Udruženja vinara Opštine Zrenjanin (Aradac, Orlovat, Melenci i Taraš) zajedno sa Regionalnom privrednom komorom i Hotelom “Vojvodina”, sve u sklopu manifestacije Prvog ocenjivanja vina u Zrenjaninu, ali su se u međuvremenu posvađali i odustali.

Ideja o viševinskoj večeri je bila izazovna. Provokacija lepog i plemenitog. Šansa, da se doprinese kultu vina u našoj bližoj okolini. Jedna nametnuta inercija od SEDAM JELA i OSAM VINA ohrabrila me je, da se pridružim Dragiši Gvožđan, koji je u jednom mučnom trenutku borbe da se veče svakako održi izjavio: “Ja ću sam organizovati, ako vi nećete!”. Još dvojca prisutnih su nam prišli: Dragiša Živković i Janko Janošik. Mislio sam tada, da nije moguće ne uspeti, nije moguće preusmeriti jedan takav voz od 7+8 vagona tek tako sa rigorozne staze enoloških normi. Uspeću u tome šta god hteli ostala trojica ili slavna zrenjaninska publika. Na kraju krajeva to su stvarno dobra vina, a jelo je provereno dobro.
Zasigurno je teško naći takav kompromis četvorice ljudi potpuno različitih motivacija, obrazovanja, predubeđenja, pa i iskustva da bi svi bili zadovoljni. Takvo zadovoljstvo bi bilo razočarenje za sve. A za auditorijum promašaj, jedno bezlično sterilno ali tehnički doterano, sve-u-svemu dosadno veče. To ni ja nisam želeo. Popuštao sam u raznim cifranjima želja mojih drugova, ali su te fantazije povremeno izlazile iz okvira prihvatljivog, pa smo se bogami i posvađali više puta. Imao sam osećaj, da su me potajno osuđivali da sam suviše uštovio celu pretstavu, formalizovao i uprostio, i da se ponašam nadmeno, superiorno, i to ih vređalo. Bio sam optimista do samog početka večere.

Onda, kada se podigne zavesa, kada svi gosti već sede na mestima (neki su naravno došli sa kašnjenjem, a neki čak uneli svoje vino i točili!), kada su dva viteza Banatskog vinskog reda “Sveti Teodor” u odorama pozdravili skup, konferansije pročitala poruku četiri vinara, već sam znao, osetio, da sam zalutao. Još uvek je sve bilo dobro, pod kontrolom, ali je sve ukazivalo da će kompletno veče biti projektovano od strane korisnika tj. gostiju, i biće sve, samo ne kulturno veče, kafana a ne učionica.
I dalje je bilo sve kako sam planirao, no dve stvari su izmakle kontroli. Prvo, muzika je bila preglasna sve vreme i to sa lošim razglasom, i drugo, gosti su se ponašali samovoljno i nekulturno: došli su da jedu i piju. A muzika im je bila baš takva kakvu vole, prava kafanska. Tako se priča o svakom vinu ponaosob redovno utopila u buku mumlanja, a u pauzama (kada se jelo i degustiralo) od brujanja muzike nije se moglo razgovarati za stolom. Ovoj situaciji su doprineli i moji dragi drugari. Svi su se osećali kao organizatori, pa smo osoblju restorana davali različite i protivrečne instrukcije. I oni su se sa razlogom bunili. Kada sam sutradan sreo menadžere hotela, oni su se čudili, poznavajući me, kako sam pristao na ovakvu organizaciju. Imali su iste primedbe, kao i ja.

Dali sam pogrešio, što sam svoje ime i obraz stavio na plakat ove vinske večeri?

Kazaće vreme. U meni je ipak ostao gorak ukus nezadooljstva. Ja znam, da sam mnoge razočarao. One, koji su došli da se poklone njegovom veličanstvu VINA, someljerstvu, hedonizmu, enologiji. Kulturi pre svega. Kultu učenja. Kultu umeća da se drugi saslušaju i da se doživi nešto novo, drugačije. Da odemo kući bogatiji.

Umesto toga, kulminacija večeri je bila parada pijanstva i kiča (neka mi Đole Balašević oprosti na pozajmljeni stih). “Širenje veša” u kolu glasnopevajućih. I malobrojni postiđeni građani sada već virtualnog grada Bečkereka, koji su otišli kućama verovatno sa mislima: nemoguće se nemože dogoditi.

Dogodiće se. Obećavam. Dogodine.

Vinsko veče

Slike sa vinske večeri 7. februara 2009.

14 Photos

Četiri udruženja vinogradara-vinara Srednjebanatske regije, Aradac, Orlovat, Melenci i Taraš, odlučili su da pomognu Regionalnoj privrednoj komori u Zrenjaninu da organizuje ocenjivanje vina iz sopstvene berbe u ovom regionu i vinsko veče sa sedam banatskih jela uz 8 lokalna vina. Rezultat je bio šaren: uspeh značajan, skoro svi uvređeni i nezadovoljni. Orlovaćani su se povukli uz zvanično saopštenje za javnost, koju ni mediji nisu hteli objaviti, i nisu dali ni jedno vino na takmičenje. Arađani su dali vina, ali su odustali od večere. Tarašani su imali jedno vino (od 100) u takmičenju i odustali od večere. A Melenčovanima svaka čast: i učešće i medalje i pehari i vinsko veče.

Tako su vinsko veče (o čemu ćemo još pisati) organizovali umesto Udruženja i Komore ali i Hotela “Vojvodina”, samo četiri vinara lično i privatno. To su Dragiša Gvožđan iz Melenaca, Dragiša Živković iz Zrenjanina ali član u Orlovatu, Janošik Janko iz Aradca i moja malenkost. Veče je naravno uspelo na opšte zadovoljstvo građanstva – kongresna sala hotela je bila dupke puna sa blizu 200 gostiju, – i na jad i zavist onima, koji su teatralno odustali: Udruženjima.

Član sam Udruženja vinogradara Aradac od 2002. godine. Redovno plaćam godišnju (simboličnu) članarinu i kada se predstavljam na takmičenjima vina, dopišem, da sam baš u Aradcu član. Tolko o udruženju. Jer niti me pozivaju na sastanke (koje inače sa dosta redovnosti održava manji skup okupljen oko predsednika), niti dolazi komisija za ocenu vina u moj podrum. Već su se i naljutili nekoliko puta, kada sam prigovorio, da bi voleo da me bar neko telefonom nazove kada se sastaju, jer imam nekoliko veoma važnih informacija i predloga. Ti sastanci, gde ponekad prisustvujem kad slučajno saznam od drugih u selu, liče na kafansku dišputu. Svaki od njih bi dolazio sa „bumbarom“ vina, (za neupućene: „bumbar“ je plastična boca od 2 litre), a diskusije su polifone: svi pričaju, a niko ne sluša. Najglasniji nemaju ni sto čokoti vinove loze. I dobro se osećaju. I tu nema ničeg lošeg, da kojim slučajem Udruženje nije ipak Udruženje, pa stižu razni pozivi iz drugih udruženja, od lokalne samouprave, od ministarstva, sa Univerziteta. Te informacije se podele između nekolicine, a često i samo u jednoj familiji. Pa tako oni sami odluče da odu na proslave i sastanke drugih, udaljenih udruženja, na predavanja, prijeme. Šta ostaje od toga Udruženju i njenim članovima? Ništa.

Kada bi me neko pitao, koliko hektara vinograda ima Udruženje, ja bi samo oborio pogled, jer to niko ne zna. Već više godina diskretno iniciram popis površina i sortimenta, ali to niko ne čuje. A onda, kao konačan sud, krajem januara pročitam inicijativu Vlade Srbije za reonizaciju vinogorja i primetim, da je tu i Taraš, i ostrva kod Kikinde, a Aradca ni od traga! Predlog izmena i dopuna je istekao 31. januara 2009.

Nakon sedam godina članstva tražio sam da vidim Statut Udruženja. Nisam ga nikad video, a čini mi se, da ga neću ni videti skoro. A Boga mi neće ga videti ni drugi članovi (sem možda oni, koji su tu ružnu papirologiju silom zakona morali negde da arhiviraju). A i šta će im. Ionako će sve uvek biti po starom: seoski vinski bal na dan Svetog Trifuna će se tradicionalno održati uz dobru trpezu, piće i muziku i poglašenje najboljeg vina u selu. Na godišnjoj skupštini će višegodišnji sekretar pročitati domaći zadatak: slobodan sastav na temu hvalospev vinarima Aradca, a svake druge godine predsedništvo aklamacijom birati podobnog ili zaslužnog, a ne sposobnog predsednika. I tako u krug.

Osećam nemoć, i sramotu. Sramotu, da nismo u stanju da se samoorganizujemo, i da učinimo taj jednostavan korak ka udruživanju za bolje sutra vinara u ovoj regiji.