Bezkompromisno o sistemu vrednosti – ovako ću početi ovaj tekst. Pošto od svih upitanih Da li smatrate, da grad Zrenjanin treba ovakvu manifestaciju?, svi, tj. 100% njih je odgovorilo potvrdno, nakon četiri godine i četiri Vinskih Večeri, vreme je da se napiše zaključak i pouka.
Neko će primetiti, da su upitani bili gosti, pa naravno da neće reći da im se ne sviđa, i da su bacili pare. Ja ću protivreći argumentom, da onaj ko nije ni probao, taj i ne može znati dali je dobro ili loše. Zatim, u anketi je bilo 19 pitanja, i statistika govori da su upitani veoma strogo i zainteresovano odgovorili: treba, još kvalitetnije, još stručnije. Po svaku cenu. A cena za date usluge i doživljaj, merena u dinarima je za 80% njih zadovoljavajuća, za 15% njih čak niska (!). Svega je jedna osoba od upitanih odgovorila da je cena visoka. Oni, koji su rekli da je cena niska verovatno su obavešteniji, ili realniji u proceni, pošto ekenomske kalkulacije nakon podvlačenja linije govore o negativnom bilansu. Naravno, da smo to znali unapred, želeli smo da cena ostane ista kao i prošle godine, i tako smo i uradili. Gubitak će se pokriti (nadamo se) iz datih i zakasnelih donacija. I ako se i ne vrati, smatraćemo to investicijom u kulturu, u KULTURU VINA.Četiri Večeri Vina, svaka sa svojom specifičnošću, svaka u nastojanju da bude bolja od prethodne, zato, i ne samo zato i drugačija. Prva je bila prva. Četiri zatečena (samozvana) ovdašnja vinara, koja su se osmelila da istraju u ideji viševinske večeri, od koje su odustala seoska vinogradarska društva. Bio je to uspeh uz veliko iskušenje. Tamburaši, koji su pomalo ukrali publiku, poneka čaša mutnog vina, ali zato prepuna velika sala hotela, neki su ostali pred vratima.
Drugo Vinsko Veče je bilo u znaku profesora Jovića, našeg uglednog enologa i Zrenjaninca, koji je prisvojio mikrofon muzičara, i uglavnom pio svoje vino. A mislili smo, da će o našim vinima da priča gostima. Vina su bila malo probranija, dvojica najupornijih vinara su potražila novu dvojicu, i pokušali da utiču i na kuhinju hotela.
Treći put smo već imali i Klub Vina u Zrenjaninu, i za izbor vina poslužili smo se rezultatima međunarodnog sajma vina u Temerinu. Orijentaciono. Zato, što nije lako sakupiti 6 vina različitog, reprezentativnog stila, da su iz Srednjeg Banata, i proizvedeni u količini i kvalitetu potrebnom za ovu prestižnu manifestaciju. I imali smo gudački kvartet za muziku i scenario do detalja ne samo koja hrana, već i koja muzička numera ide uz koje vino. Ali je tehnika odmogla u doživljaju, loš razglas je učinio nemim dve trećine velike sale, tačnije bučnim od žamora veselih gostiju, koji su uživali sami za sebe.
I konačno, četvrti put, poučeni prethodnim iskustvima, uz neverovatne napore, koje samo inat i predanost kulturi vina je moglo pobediti, izkristalisalo se Vinsko Veče onakvo, kakvo treba da bude, kakvom sam ga oduvek zamišljao. Ne previše akademsko, ne previše stručno, ali gradsko, svečano, ne odstupajući od prave linije ni makac u korist hedonističkog učenja o vinu.
Sve je spakovano u projekat, (žargon modernog vremena), formalizacija od Pravilnika o vinskoj večeri, koji propisuje kompletnu proceduru organizacije, takmičenje Najbolje vino Srednjeg Banata, koje se može smatrati i nezavisnim projektom, sve do statistike feed-back ankete učesnika, gostiju, za vrednovanje uspešnosti projekta. Od problema, koji su ponekad izgledali nepremostivi, bilo je na pretek. Ono što svi znamo: ekonomska stvarnost svakodnevnice: besparica, ekonomska kriza. Onda su vremenske (ne)prilike došle: snežni smetovi, zavejani putevi, vanredna situacija u celoj zemlji. Pretilo se isključenjem struje u hotelu dan pre zakazane Večeri! Naravno, jedan broj gostiju nije došao sa strane (Pančevo, Beograd, Novi Sad). Sve probleme mogu da razumem i prihvatim kao realnost, sem jednog problema, a to je problem ljudskog faktora, to je izigrano poverenje i pregažena reč ljudi. Reč čoveka, najznačajnijeg faktora u kulturi, čoveka, koji ponekad nije dostojan da ga imenom nazivamo. Desilo se, iz ko zna kojih razloga (koje ne želim da znam), da je 8 njih od 9 pozvanih eminentnih ličnosti iz sveta vina, dan pre ocenjivanja vina otkazalo dolazak na ocenjivanje. I nisu otkazali tako, što su sami nazvali organizatore da se izvine, (kome su dva puta prethodno potvrdili dolazak), već su otkazali kada je organizator njih pozvao, da bi se dogovorili za tehničke detalje. Došli bi, da se njihov rad naplaćuje – rekli su mi savetnici. Ipak, smatram nekorektnim, a užasava me dokazana činjenica da je ovakvo ponašanje opšte prihvaćeno u društvu (u srušenom sistemu vrednosti); svima je saopšteno, da neće imati troškove, put i ručak pokriva Klub Vina, ali zaradu za taj dan neće imati. I pristali su.
Zato, podižem šešir g. Vladanu Stanojloviću, wine-blogeru, koji je autobusom došao taj dan iz Beograda, Nikoli Cuculju, vitezu vina, koji je na moj telefonski poziv prethodne večeri, došao sa sinom iz Vršca, kao i Igoru Lukoviću, što je istrajao i sproveo ocenjivanje vina. Podižem šešir i profesoru Joviću, zato što je bio korektan: pitao je dali se ovaj posao plaća, pa je odlučio kako je odlučio. Ostali neka ostanu i dalje što dalje od mog Velikog Bečkereka!Prvi put na Večeri smo imali to, što smo oduvek želeli: veče je vodio profesionalni somelijer, Igor Luković, predsednik udruženja somelijera Vojvodine. On je i ocenjivao vina, on je i izabrao vina za veče, uz konsultaciju sa nama, on je dao smernice za pripremu hrane. Ali najvažnije je, da je on taj koji je predstavio svako vino po na osob, opisao ga, analizirao i dao preporuke za konzumaciju. Prednost ove Večeri je bila i ta, da nas je bilo manje, ukupno 114, i bili smo u maloj sali hotela, gde je intimniji ambijent. Opet je bilo žamora nepažljivih gostiju, ali je bilo više trenutaka, kada se i muva mogla čuti, kada smo svi pažljivo slušali priču o vinu. Konobari su zujali sve vreme sa tacnama gangova i otvorenim flašama vina, kao u nekoj košnici. Valjda ni jedan minut nije bio bez sadržaja. I vreme je od 8 uveče do ponoći proletelo za tren.
A glavne uloge? Vina. Vina Srednjeg Banata, izbor najboljih sa vrha bodovne liste takmičenja. Da li su reprezentativna? Svakako jesu. Takva, kakva su. Na takmičenju je bilo vina iz Novog Miloševa, iz Nove Crnje, iz Orlovata, Taraša, Melenaca, Aradca, Kleka i naravno Zrenjanina. Ukupno 87. Ocenjivači su bili strogi, ali pravični. I to nam i treba: dosta je bilo udvaranja – pogledajmo istini u oči. Vino to zahteva i zaslužuje. Tako su silne zlatne medalje iz Temerina ovde bobile srebro i bronzu, imali smo samo jednu jedinu zlatnu medalju sa 90 poena od 100, i to Kaberne Fran Dragiše Živković. Isto vino, kao nagrada za najbolje, poslato je na takmičenje u Novi Sad (Poljoprivredni Sajam), odakle je donelo srebrnu medalju. Sve u svemu, da se degustira na Vinskoj Večeri zaslužilo je sedam vina: jedan roze, tri bela i tri crna. Od toga 6 su proizveli članova Kluba Vina, a jedno je iz Orlovata. Evo menija, za one koji nisu imali sreću da budu sa nama:
Vino, koje nije vino, već Bermet, i to roze bermet je gostujuće, poklon-vino iz Vršca, daklem jedino koje nije iz Srednjeg Banata, ali je iz Banata. To je inače prvi banatski bermet, pa i prvi roze bermet u Srbiji!
Gosti su imali priliku da kažu šta misle o Večeri. Anketni list nam je kazao štošta. Nisam se iznenadio, iako su moje želje i moja stremljenja malo drugačija. I to je normalno. Gde bi bili, da mediokritet vlada nad pojedincima, koji vuku napred? Na primer, velika većina bi želela tamburaše za muziku. Iskreno, i ja bih, ali ih još nisam sreo. Takve tamburaše, koji sviraju sve, i klasiku i džez, a ne samo svatovske bećarce. Tamburaše, kojima ne treba razglas.
I konačno, reč dve i za one, koji jedva čekaju da nađu razlog da nas ocrne, izogovaraju, da ne kažem popljuju. Poruka autorima anonimnih pisama: ne sustajemo, nastavljamo potragu za izgubljenim vrednostima u ovim ruševinama kulture. Nastavljamo da tragamo za izgubljenim sistemom vrednosti.
Prave vrednosti se ne mere jednim ocenjivanjem i to u trenutku bezglavlja i nasilne popularističke mode. Poručujem svima, da neću brisati napisane članke sa mog bloga, ponosno stojim iza svake napisane reči, iza svakog mog vina. I uopšte ne mislim da postoji samo jedna opcija. Taj dan, to veče, u isto vreme je bio organizovan i vinski bal na selu. Upola cene, večera od jednog ganga, vina koliko popiješ. Vino bez imena, plus što doneseš otkuće. Verujem, da je sala bila puna, da su se svi dobro osećali. I to tako i treba da bude. Postoji Grad i postoji Selo. Postoje vina za degustaciju i postoje vina za pijenje. Ne postoji dilema, svako će lako naći gde mu je mesto.
Jedini mogući problem zbog čega ovakva dvojnost manifestacija već sledeće godine (možda) neće biti moguća je, da nekim čudom, i kod nas zavlada pravna država. Po zakonu samo vina registrovanih proizvođača vina se smeju točiti na ovim manifestacijama. U Srednjem Banatu zasad ni jedan proizvođač nije registrovan (zahvaljujući upravo relativno novom Zakonu o vinu). Zasad. Ako mene pitate, ja sam na onoj drugoj strani, na strani slobodnog vinarenja, da se dozvoli svakom da pokuša, pa gde završi: na selu ili na Vinskoj Večeri. Iako našem podrumu veoma skoro sledi registracija, nadam se, da ću ostati u društvu i najmanjih garažnih proizvođača visoko kvalitetnog vina. Zato što verujem, da industrija u Srbiji nikad neće dati vrhunska vina. Daće ih samo manufaktura.
Komentari