Godina 2008. je bila paklena. I to malo kiše u junu je samo prokvasilo površinski sloj zemlje do 10 cm dubine, loza je ostala žedna. A vrućine su bile nesnosne. Na potezu južne padine brežuljka ponovo se
pojavila hloroza, i već smo počeli pričati u porodici, kako nije trebalo da proređujemo lastare i kidamo listove da bi grozdovi bili osunčani. Bila je izuzetno smela, lucidna odluka u tom trenutku da uradimo zelenu berbu: da smanjimo broj grozdova na čokotu do minimuma. Ali uradili smo. I leto je plamsalo dalje svom svojom žestinom…Spas je bio u uvođenju zalivnog sistema kap-po-kap sredinom jula. Efekat je bio očigledan – brzo se pokazala razlika u zelenoj masi i jedrosti krošnje upoređujući vinograde okolne.
U augustu smo pokrili kompletan vinograd mrežom i stvarno spasli plod od čvoraka, koji se gnezde u selu i haraju atarom u vreme sazrevanja. U septembru, međutim, imali smo najezdu fazana. Pametni lovci, u ovako velikoj suši pustili su jato mladih fazanskih pilića svega desetinak metara od vinograda. Naravno, ne treba mnogo fantazije da zamislimo rezultat: pitome ptice su se odomaćile u hladu vinograda ispod cevi sa kapajućom svežom vodom i bobale grozdove preko mreže. Plašenje nije funkcionisalo: one bi samo prešle u drugi red, gde bi mi stigli tek izlaskom na kraj vinograda i ponovnim ulaskom u drugi red. Ni lovci nisu uspeli (ako su uopšte i pokušali!) da ih kerovima isteraju na druge prostore prema reci Tisi. Srećom, visoka rezidba na 80 cm nas je kolko-tolko zaštitila.
Berba je bila 1. oktobra, kada su svi vinogradi u okolini već bili obrani. Devičanska berba. Prvi rod novog vinograda. Plod potpuno zreo. Refraktometar je pokazivao neverovatnih 25% šećera u širi na južnim padinama! Ni jedna jedina bolesna bobica, ni jedna zelena. Grožđe je brano u gajbe, da se bobice ne bi povredile, svaki je grozd pregledan, i ni jedan list ili travka nije ušla u proces odvajanja peteljki i muljanje.
Proces fermentacije je vođen strogo kontrolisano: temperatura, doziranje enzima, sumporisanje, upotreba specijalnog kvasca za dugo dozrevanje, maceracija na ljusci do punog završetka vrenja, dekantacija sa primarnim taloženjem. Malolitička fermentacija je bila spontana. Sredinom novembra ono je spušteno u podrum u hrastovu burad na dozrevanje. Tadašnja proba uzorka je bila zapanjujuća: neverovatno korpuskulentno, aromatično, obojeno vino, sa već tada zaokruženim taninima, sa izuzetno dugačkom završnicom. Ovo će biti ili vrhunsko vino, ili neće biti ništa – ispeći ćemo u rakiju. Desilo se ono prvo.
Prvo u Temerinu: zlatna medalja na međunarodnom sajmu vina, visoko 5 mesto u rangiranju 200 crnih vina regije (Bugarska, Rumunija, Mađarska, Hrvatska i Srbija). A zatim i zlatna medalja, ujedno najbolje crno vino na degustaciji vina u Zrenjaninu! Sada je lako reći: nije ni čudo – odlična godina, 1kg roda po čokotu, i akademsko znanje u primeni tehnologije.
Ponos? Da. Ali i ogromna odgovornost. Kako i ove godine dokazati isto, napraviti ponovo ovako dobro vino? Hvata me blaga nervoza i nestrpljenje. Jedva čekam proleće da počnemo radove u vinogradu.
Jer vino se pravi u vinogradu. U podrumu odležava.
Komentari