Sve, što ste želeli da saznate o našim vinima, a Zakon vam to nije dozvolio
(na primeru moje prepiske sa Ministarstvom)
U velikoj smo žurbi ovih dana: konačno lansiramo web stranicu samo za vina i vinariju (blog ostaje medij kulture vina i baza znanja), uvodimo jedinstven dizajn etiketa, pripremamo javni nastup, prezentacije naših (novih) vina. Krajnje je vreme, od samog početka (2008) još ni jednom nismo se predstavili. U ovoj gužvi sve se takmiči sa vremenom. Nekoliko faktora deluju u suprotnim pravcima. Za vina, s obzirom na stil koji negujemo, uvek je rano da ih plasiramo, za tržište, uvek je već kasno, kada se javimo… Mnogo strpljenja i nestrpljenja, razumevanja i istrajavanja, konsultacija, odluke, korekcije odluka i sve to u podrumu, u porodici, konačno, mi smo porodična vinarija.
Lansiramo ukupno pet vina, kroz tri naslova: Žofi – Cabernet Sauvignon (2013, 2014 i 2015), Dora Bora – Cabernet 2014-Merlot 2015, i famozni Chardonnay (ime još inkognito). Žofi 2013 je već u prodaji, ali sada menja ruho. Za predstavljanje naše ukupne filosofije vina, tu su naravno još tri etikete, one koje su garantovano ilegalne: vina podzemlja, vina, koja ni teoretski ne mogu dobiti zeleno svetlo našeg famoznog Zakona o vinu: Zablato, banatski šiler, oranž vino Cuvee muskat i desertno vino suvarka, Aszu, čiji proces proizvodnje traje 4 godine. Za onih pet smo klekli pred svim zakonima i platili potreban ceh: samo hemijska analiza vina je 15.000 dinara po etiketi! (more…)
(na takmičenju “Najbolje vino Srednjeg Banata 2013”, vino Cabernet Sauvignon 2011, Podrum SOMOGYI, proglašeno je za apsolutnog pobednika)
Svašta! – reče uvaženi enolog – šta mi napričaste. U Banatu ne može uspeti sorta poput Cabernet Sauvignon-a! Ona traži više sunca, kasno dozreva, ne trpi kišne hladne jeseni, vlažno tlo, hranjivom bogata zemljišta… Kažu, za ravnice Banata je slankamenka ili bele sorte, poput rizlinga, a od crvenih jedino možda portugizer. Cabernet hladnih ravnica je pun metoksipirazina, jedinjenja koja daju vinu ukus zelene babure (paprike), trave, zemlje, kuvane špargle, zelenog bibera, a pri tome je to vino slabo i “liht”, nema jačinu, nema boju, štrče oštre kiseline i još oštriji tanini…
Ima tu istine. I sam sam probao bezbroj takvih Caberneta, i opis bi bio, baš kao što je gore izrečeno. Pri tome ni traga o specifičnoj aromi crne ribizle, šumskog voća, šljive, itd. Da mi nisu rekli, nikad ne bi prepoznao sortu. I ne samo kod nas, u Banatu. Pre neku godinu na studijskom putovanju po Austriji, degustirao sam u jednoj zadružnoj vinoteci “dežurno” vino. Dežurno vino se određuje kod njih tako, što svakog dana neko iz zadruge postavi svoj uzorak vina na besplatnu javnu degustaciju. Taj dan je bio Cabernet, koji je bio očajan, upravo zbog metoksipirazina. Bio je to loš dan za mene.
Ne jednom sam slušao cenjene profesore naših univerziteta, gde nam savetuju, da se klonimo Caberneta. Nije za nas. Prošle godine u Aradcu, gde je i naš vinograd, sadio se nov vinograd, i vinogradar se opredelio za uvozne kaleme. Predstavnik ugledne talijanske firme, je preporučio nekoliko sorti, među kojima čak i Marselan, pri čemu je posebno naglasio da Cabernet nikako ne savetuje – nipošto severnije od Niša!
Koliko je vino vezano za običaje? Koliki je uticaj mode na vino? Kolika je povratna sila prometa (potrošnje) vina na njenu proizvodnju? Ne mislim na količinu, već na stilove vina koji se dominantno proizvode. Dali je tradicija ponovo važna za nas? Važna za proizvođače vina, važna za potrošače.
Ali, šta je tradicija? Obazrivo ispipavamo korene, kao da je do juče bila zabranjena. Vreme sadašnje vešto traži odgovore iz prošlosti za sopstveno opravdanje. I u tom procesu ne mogu se sakriti namere koje zahtevaju primenu principa: cilj opravdava sredstva. Ježim se od svemoćne mašinerije ustalasalog lažnog folklora, tvorca kiča i jeftine masovnosti. Naprosto me hvata strah od izgovaranja imenica poput: “običaj”, “tradicija”, “autohtono”, “narodno”, “domaće vino”, “zavičajac”. Reči ogoljeni od izvornog značenja, sadržaja, naprosto floskule, izgovor, da se proda jeftina roba, da se oproste svi ugrađeni promašaji, da se ogradimo od ionako srušenog sistema vrednosti – ko zna, još će vaskrsnuti iz mrtvih, i eto nama belaja: vraćamo se u red i rad, pa naše spravljeno vince ni na pijaci više nećemo moći prodati! Vino je ipak svetinja. Za mene je iznad dnevne politike, seoskih vinskih svetkovina, daleko od plastične ambalaže, daleko od nametnute mode, iznad patetičnog nostalgisanja, i izvan domašaja onih, koji bi ga koristili za opijanje i pretvaranje folklora u kič. Pravo vino je elegantno i odvažno, pravo vino obično ne žele ni da vide oni, koji ga ne zaslužuju. Takvi će naći svoje “domaće vino”, jeftino a mlogo, jer ga nažalost ima, i sve više ga ima. (more…)
Godina 2008. je bila paklena. I to malo kiše u junu je samo prokvasilo površinski sloj zemlje do 10 cm dubine, loza je ostala žedna. A vrućine su bile nesnosne. Na potezu južne padine brežuljka ponovo se
pojavila hloroza, i već smo počeli pričati u porodici, kako nije trebalo da proređujemo lastare i kidamo listove da bi grozdovi bili osunčani. Bila je izuzetno smela, lucidna odluka u tom trenutku da uradimo zelenu berbu: da smanjimo broj grozdova na čokotu do minimuma. Ali uradili smo. I leto je plamsalo dalje svom svojom žestinom… (more…)
Komentari