Postoje jela, koja se teško ili nikako ne uparuju sa vinom. Po nekim blogerima ova izjava škripi: stvar ukusa i svar poznavanja vina – kažu oni. Jedno je sigurno, ne znate, ako ne probate. Naravno, o ukusima i da ne govorimo (o ukusima se ne raspravlja). U mom podrumu dosad sam doživeo dijametralno suprotne ocene istih vina od ljudi, koji su pokazali zavidan nivo kulture vina.
Opšta literatura, knjige za početnike, sveznajuće knjige vina govore o pravilima belo meso – belo vino, riba – samo belo vino, crvena mesa – crveno vino itd. Danas već znam, da izuzetaka ima više nego pravila. Ali, važne su to knjige, zato, što otvaraju vrata onima, koji još ništa ne znaju o vinu, i ako postupe obrnuto, prvi šamar će ih udaljiti od daljeg učenja, i poneki nikad neće naučiti i doživeti čari uživanja u degustaciji vina. Bolje knjige govore o faktorima, koji ometaju degustaciju vina. Jedna od “otrova” jeste ljuto. Ljuta paprika. Prezačinjena jela. Paprika, kao takva. Kisela jela. Teško upariva jela su jela od testa. Do skoro i mi smo uz picu pili pivo, i bio sam ubeđen, da je to jedino rešenje. Tako pišu i ugledni gastro portali. Nedavno, međutim, na stidljiv tekst napisan na Snooth-u o pokušaju uparivanja pice sa vinom, gde autor polazi upravo od činjenice, da se talijanska pica uživa tradicionalno sa pivom, sledi nekoliko burnih reagovanja ljudi, koji žive u Italiji i demantuju ovu tezu: Italijani (pa i oni) piju vino a ne pivo uz sve vrste pica – uglavnom Kianti, i druga lagana voćna crvena vina! (more…)
Vina po osnovnoj podeli – ne razmatrajući stilove, suvoću i poreklo – prepoznajemo pre svega po boji. Nekako se za vrstu vina po boji lepe i ostali atributi, najviše običajno, što zavisi gde se ova priča priča. Kod nas, bela vina su pre svega reduktivna, sveža, voćna i pitka.
Crvena vina (ili crna vina) su puna, suva, uvek umereno opora, ponekad „teška“, pa se piju samo uz hranu od crvenog mesa, roštilje, divljači i veoma zrele sireve. Roze vina mi prepoznajemo kao laka, lepršava, veoma voćna, ponekad mirišljava, ponekad sladunjava, ali uvek sasvim malo opora vina, koja se pijuckaju u društvu neobavezno. Intenzitet boje roze vina varira od veoma svetlih nijansi do skoro intenzivne crvene, naravno uvek prozirne. Što se same boje tiče, ona je nekad „boja ljuske crnog luka“, nekad boja soka od maline, boja ciklame, ružičasta, boja latica cveta šipka. Ali, ponekad je intenzitet crvene boje takav, da se vino providi tek kada je u čaši. Ovakva vina se kod nas (pa i u centralnoj Evropi) kvalifikuju kao ŠILER VINA. (more…)Koliko je vino vezano za običaje? Koliki je uticaj mode na vino? Kolika je povratna sila prometa (potrošnje) vina na njenu proizvodnju? Ne mislim na količinu, već na stilove vina koji se dominantno proizvode. Dali je tradicija ponovo važna za nas? Važna za proizvođače vina, važna za potrošače.
Ali, šta je tradicija? Obazrivo ispipavamo korene, kao da je do juče bila zabranjena. Vreme sadašnje vešto traži odgovore iz prošlosti za sopstveno opravdanje. I u tom procesu ne mogu se sakriti namere koje zahtevaju primenu principa: cilj opravdava sredstva. Ježim se od svemoćne mašinerije ustalasalog lažnog folklora, tvorca kiča i jeftine masovnosti. Naprosto me hvata strah od izgovaranja imenica poput: “običaj”, “tradicija”, “autohtono”, “narodno”, “domaće vino”, “zavičajac”. Reči ogoljeni od izvornog značenja, sadržaja, naprosto floskule, izgovor, da se proda jeftina roba, da se oproste svi ugrađeni promašaji, da se ogradimo od ionako srušenog sistema vrednosti – ko zna, još će vaskrsnuti iz mrtvih, i eto nama belaja: vraćamo se u red i rad, pa naše spravljeno vince ni na pijaci više nećemo moći prodati! Vino je ipak svetinja. Za mene je iznad dnevne politike, seoskih vinskih svetkovina, daleko od plastične ambalaže, daleko od nametnute mode, iznad patetičnog nostalgisanja, i izvan domašaja onih, koji bi ga koristili za opijanje i pretvaranje folklora u kič. Pravo vino je elegantno i odvažno, pravo vino obično ne žele ni da vide oni, koji ga ne zaslužuju. Takvi će naći svoje “domaće vino”, jeftino a mlogo, jer ga nažalost ima, i sve više ga ima. (more…)
Kaberne sovinjon je sađen pre tri godine, tako da će ove godine biti prva berba i imaćemo devičansko vino. Šardone je sađen prošle godine, pa se prva berba planira tek sledeće godine. Treći vinograd je stogodišnjak, i nalazi se na peščanom nanosu plavnog područja reke Tise, tj. između reke i dolme.
Komentari