(post preuzet i preveden sa sajta http://www.winepros.org/)
Svaka zdrava punoletna osoba može uživati u senzualnim i psihičkim zadovoljstvima umerenog konzumiranja vina. To ne zahteva nikakvo znanje ili veštinu osim prinošenja čaše usnama i gutanju. Međutim, sav senzorni doživljaj vina može se preobraziti iz prostog u produbljeno uživanje uz samo malo znanja o tome kako čovek doživljava „okus“ i osnovno razumevanje razloga zašto vino može imati toliko različitih varijacija ukusa.
Kada sam počinjao da degustiram vina, beše širok izbor veoma različitih ukusa, brendova, vrsta, godišta i regiona, zaželeo sam da saznam ZAŠTO? (more…)
Kažu, u Srpskom jeziku sasvim je pravilno reći: lepo vino. Taj famozni atribut redovno se koristi, ne samo u svakodnevnoj konverzaciji, već, bogami, i u zvaničnom ocenjivanju vina, od strane eminentnih vinskih sudija, somelijera, vinskih blogera i drugih vinskih eminencija. Ono malo što znam od jezika, u Mađarskom i Engleskom, a verujem ni u drugim jezicima ovaj termin baš ništa ne znači u opisu ili oceni jednog vina. A možda i nisam u pravu. No, jedno znam sigurno: vino je lepo, znači MENI se sviđa, JA kažem, da je ovo vino lepo i tačka. (Zašto me ne čudi da je baš kod nas, u Srbiji to tako normalno?). (more…)
Vina po osnovnoj podeli – ne razmatrajući stilove, suvoću i poreklo – prepoznajemo pre svega po boji. Nekako se za vrstu vina po boji lepe i ostali atributi, najviše običajno, što zavisi gde se ova priča priča. Kod nas, bela vina su pre svega reduktivna, sveža, voćna i pitka.
Crvena vina (ili crna vina) su puna, suva, uvek umereno opora, ponekad „teška“, pa se piju samo uz hranu od crvenog mesa, roštilje, divljači i veoma zrele sireve. Roze vina mi prepoznajemo kao laka, lepršava, veoma voćna, ponekad mirišljava, ponekad sladunjava, ali uvek sasvim malo opora vina, koja se pijuckaju u društvu neobavezno. Intenzitet boje roze vina varira od veoma svetlih nijansi do skoro intenzivne crvene, naravno uvek prozirne. Što se same boje tiče, ona je nekad „boja ljuske crnog luka“, nekad boja soka od maline, boja ciklame, ružičasta, boja latica cveta šipka. Ali, ponekad je intenzitet crvene boje takav, da se vino providi tek kada je u čaši. Ovakva vina se kod nas (pa i u centralnoj Evropi) kvalifikuju kao ŠILER VINA. (more…)Moda, ili stil vina? Rekao bih: i jedno i drugo. Činjenica je, da sam godinama probajući razna vina ustanovio da mi prija ukus hrasta u vinu, a kasnije sam se oduševio, pa i zaljubio u arome barika. Danas za mene je to pečat kvaliteta, i uvek novi doživljaj, kada degustiramo.
Koliko je to bila atrakcija pre desetak godina, toliko je to danas deo uobičajenih postupaka da se dobije u kvalitetu, i da se dodvori profinjenom ukusu kupaca vrhunskih vina. Danas možemo naći boce sa etiketama, gde je sasvim malim slovima, uzgred navedena činjenica da je vino odležavalo i u barik buradima. Jedno se međutim nije promenilo: odnos cena. Barik vino je po pravilu i do dva puta skuplje od istog vina, koje nije barikirano. Da to nije cena mode, a i neke veoma važne okolnosti barikiranja pokušaću otkriti ovim pisanjem.Da, naš podrum se opredelio u startu za vina, koja će odležavanjem u hrastovim buradima godinama biti sve bolja. Veliki izazov, velika odgovornost, ali je doživljaj degustacije takvog vina nezamenjiv i nezaboravan.
Hrast je vezan za vino istorijom. Kako je čovek otkrio tajnu vina, tako je otkrio i značaj hrastovog drveta. Vino je živo biće – kao i čovek -, rađa se, bude mlado, sazreva, kada najviše daje i pokazuje, a zatim ostari i umire. Neka se vina piju mlada, i ona nikad neće sazreti. Tim vinima hrast nije ni potreban. Tek vina, kojima je potrebno vreme da promene svoju strukturu, da se razviju arome, da se stabilizuju, ona trebaju pomoć za dugovečnost. Ova dugovečnost dolazi direktno od hrasta, i to uticajem tanina, jedinjenja, kojima je hrast veoma bogat, ali i uticajem same strukture materijala hrasta, od čega su burad sačinjena. Isti ti tanini utiču i na dugovečnost živog stabla hrasta, pa i na postojanost predmeta od ovog plemenitog materijala. (more…)
O berbi godine gospodnje 2009 moglo bi se posebno pisati, s obzirom, da je procena bila više nego izvikana: možda čak bolja godina od 1968, koja je bila proglašena za wintage of the century, u našem regionu. Što se tiče našeg vinograda, rod je bio izuzetan: šećer u širi kabernea bio je 23%, što je za 3% više od brilijantne prethodne (2008) godine. Šardone je prva, devičanska berba 2009, i dala je širu sa 24% šećera, što je prevazišlo naša očekivanja. Brali smo je u punoj zrelosti, čak poneki čokot je dao i kasnu berbu. Količina roda ograničena, grozdovi jedri, zdravi. Iako smo krenuli putem odabira (selection), praktično nije bilo šta probirati. Materijal je bio fantastičan, ostalo je da se opredelimo: kakvo vino napraviti, pošto je ovo prvi put da imamo oficijelno belo vino, i upravo krećemo u doživljaj zvani ŠARDONE.
“Svetu preti šardonizacija!”- slogan je, koji još uvek odjekuje u krugovima vrhunskih ocenjivača vina. Mnogima je neshvatljivo, da ova sorta može parirati, pa i pobediti tradicionalni svet Rizlinga, doskoro kraljicu belih vina! Činjenica reinkarnacije i novog osvajanja tržišta ove stare francuske sorte dolazi iz novog sveta, iz Australije, i još više iz Amerike, Kalifornije. Ipak, tradicionalno, najbolji Šardone proizvodi se u Francuskoj, i to u Burgundiji. Ali burgundski tip vina nije za svakog, nije za sve prilike, i nije uvek za upoređivanje sa drugim ili istim vinima iz drugih vinorodnih krajeva. (more…)
Komentari