Kažu, u Srpskom jeziku sasvim je pravilno reći: lepo vino. Taj famozni atribut redovno se koristi, ne samo u svakodnevnoj konverzaciji, već, bogami, i u zvaničnom ocenjivanju vina, od strane eminentnih vinskih sudija, somelijera, vinskih blogera i drugih vinskih eminencija. Ono malo što znam od jezika, u Mađarskom i Engleskom, a verujem ni u drugim jezicima ovaj termin baš ništa ne znači u opisu ili oceni jednog vina. A možda i nisam u pravu. No, jedno znam sigurno: vino je lepo, znači MENI se sviđa, JA kažem, da je ovo vino lepo i tačka. (Zašto me ne čudi da je baš kod nas, u Srbiji to tako normalno?). (more…)
Odavno nisam obnovio ovaj svoj vinski blog, nisam smogao snage da napišem valjani članak, a kad nešto ne mogu uraditi najbolje (i to nije samo vino) onda bolje da i ne započnem. Tako su me učili, i to bi savetovao svima, naročito onima, koji prenose znanje, onima koji grade budućnost na ovaj ili onaj način. Ako ne znaš, onda ćuti i osluškuj, pokušaj druge da saslušaš. Ali grozna tišina vlada već jedno vreme, čini mi se, da svi ćute. Morao sam sačekati Salon Vina u Beogradu, da konačno saberem utiske i uzmem pero u ruke.
Glavni razlog čudne tišine, čini mi se, je promena statusa naše vinarije u zakonskom smislu: sada smo u taboru onih (malobrojnih) registrovanih, upisanih u Vinarski registar Srbije. Nije vinarija ni po čemu menjala svoj profil, sadržaj, delatnost, stil rada, kapacitet, tehnologiju… ništa nismo menjali. Ostali smo to što jesmo: garažna vinarija, šta god to značilo. Jedino, što sad plaćamo pored svih dosadašnjih troškova i poveću sumu državi, knjigovođi, enologu (kojeg još nisam ni video) i akreditovanim (čitaj: privilegovanim) laboratorijama. I sada nas redovno kontrolišu iz inspekcije. (more…)
Pre tačno godinu dana, omanji kamion sa opremom i radnicima je skrenuo prema podrumu SOMOGYI, i na svakom ćošku skretanja u selu i izvan, sve do podruma zastao, i postavio putokaze – table: ovo je pravac za podrum! Table čokolada boje sa stilizovanim simbolom grozda grožđa izgledale su kao ukras pored ostalih saobraćajnih znakova. Danas ovi znaci su deo slike o nama: još su na mestu, još pokazuju pravac, no od tri table dve su poput zgužvane hartije, iskrivljene, pa ispravljene više puta, boja oderana. Ja verujem, da su kombajni malko širi od puteva, na šta se seljani ćutke nasmeše i sagnu glavu. Jesi li siguran?
Šta je, tu je. Više puta sam imao prilike da podignem sidro, radio sam u inostranstvu, ali, gde god čovek da ode, svuda počinje iz početka. Meni su koreni ovde. Ostajem.
(Dedin vinograd su oduzeli na bagljašu da bi isparcelisali za nove porodične zgrade, ali je otac tražio za sebe jedan plac i jedan za dedu. Na temeljima dedine kuće od ćerpiča sam kasnije podigao moj porodični dom. Staru lozu, koja je ostala na placu nismo isekli. Kako je nova kuća šira, koreni loze su danas duboko ispod zgrade. Svake godine špalir iznad terase daje svoj doprinos muskatnom suvarku, Aszu vinu. Upravo juče sam ubrao sasušene, botritisne i smrznute grozdove hamburga.)Ne idem nigde. Ostajem tu, sve više samo tu, samo u vinogradu, samo u podrumu. Zgražavam se prizora čak i puta od grada ka podrumu: umesto predivnog pejzaža ravnice – slika trajno urezana u sećanje iz detinjstva -, divlja deponija! Usred bela dana stanovnici tzv. novog naselja kolicima iznose svoje đubre na kraj sela. Travu od šišanja na zemljani put, grane pored, beton, šut u jame puta, komunalni otpad (staklo, keramika, plastika pa i strvine) koji korak od puta. Periodično, kroz duge platnene (tzv. vatrogasne) cevi ispumpavaju svoje septičke jame u dolinu na samom izlazu iz sela. Ali, kad dođe prava zima, sneg prekrije sve, i ponovo se vrati slika idile. Tako i kada leti sve zazeleni. (more…)
Domaće vino. Kako to dobro zvuči. Ili možda kako je to dobar izgovor, da se proda bilo šta za budzašta! Slika današnja. Domaći hleb. Domaći sir. Domaća kobasica. Domaći ajvar.. sve od poznatih velikih proizvožača, iz prave pravcate industrije, na rafovima megamarketa.
Čudno zar ne? Ako se ne osećate prevarenim, džaba vam i pričam. Ovaj ukradeni termin služi samo da bi se roba prodala priglupom, kratkovidom kupcu bušnih džepova. Jer zašto bi bio proizvod domaći? Kande je receptura babina? drevna? preneta sa kolena na koleno? U industriji, gde samo cevi imaju kolena. Gde je sve računarom izračunato i kontrolisano, standardizovano. ISO 9999, E999, HACCP… i na kraju: deklaracija na proizvodu (jer moliću fino, kupac se ne sme prevariti), i dedina slika kako suče brkove: DOMAĆE! Tzv. Domaći proizvodi u prodavnicama lažno se predstavljaju, i za mene je to znak upozorenja: šta ne treba ni probati. (more…)
Komentari