Manifestacija međunarodnog karaktera: dan, kada vinarije otvore svoja vrata da bi ljubitelji vina (turisti) doživeli mesto, gde se vino rađa.
Sve je počelo u Italiji 1993. u Toskani, kada je stotinak vinarija odlučilo da odredi dan kada se u samim vinarijama degustira vino. Taj dan su nazvali „CANTINE APERTE“, što znači: otvoreni podrumi. Pravi razlog tome je specifičnost italijanske vinske industrije: mnoštvo vinarija, malih i velikih, vezani za sopstvene vinograde obično nemaju degustacione sale, kao one u Kaliforniji ili širom Australije, već je ovu ulogu preuzelo ugostiteljstvo. Vinski turizam je veoma razvijen u Italiji, ipak, Toskanci su odlučili da dodaju kvalitet više vinskoj kulturi: dođite, pogledajte, pitajte, probajte – odgovori iz prve ruke. (more…)
Kažu, u Srpskom jeziku sasvim je pravilno reći: lepo vino. Taj famozni atribut redovno se koristi, ne samo u svakodnevnoj konverzaciji, već, bogami, i u zvaničnom ocenjivanju vina, od strane eminentnih vinskih sudija, somelijera, vinskih blogera i drugih vinskih eminencija. Ono malo što znam od jezika, u Mađarskom i Engleskom, a verujem ni u drugim jezicima ovaj termin baš ništa ne znači u opisu ili oceni jednog vina. A možda i nisam u pravu. No, jedno znam sigurno: vino je lepo, znači MENI se sviđa, JA kažem, da je ovo vino lepo i tačka. (Zašto me ne čudi da je baš kod nas, u Srbiji to tako normalno?). (more…)
Pre tačno godinu dana, omanji kamion sa opremom i radnicima je skrenuo prema podrumu SOMOGYI, i na svakom ćošku skretanja u selu i izvan, sve do podruma zastao, i postavio putokaze – table: ovo je pravac za podrum! Table čokolada boje sa stilizovanim simbolom grozda grožđa izgledale su kao ukras pored ostalih saobraćajnih znakova. Danas ovi znaci su deo slike o nama: još su na mestu, još pokazuju pravac, no od tri table dve su poput zgužvane hartije, iskrivljene, pa ispravljene više puta, boja oderana. Ja verujem, da su kombajni malko širi od puteva, na šta se seljani ćutke nasmeše i sagnu glavu. Jesi li siguran?
Šta je, tu je. Više puta sam imao prilike da podignem sidro, radio sam u inostranstvu, ali, gde god čovek da ode, svuda počinje iz početka. Meni su koreni ovde. Ostajem.
(Dedin vinograd su oduzeli na bagljašu da bi isparcelisali za nove porodične zgrade, ali je otac tražio za sebe jedan plac i jedan za dedu. Na temeljima dedine kuće od ćerpiča sam kasnije podigao moj porodični dom. Staru lozu, koja je ostala na placu nismo isekli. Kako je nova kuća šira, koreni loze su danas duboko ispod zgrade. Svake godine špalir iznad terase daje svoj doprinos muskatnom suvarku, Aszu vinu. Upravo juče sam ubrao sasušene, botritisne i smrznute grozdove hamburga.)Ne idem nigde. Ostajem tu, sve više samo tu, samo u vinogradu, samo u podrumu. Zgražavam se prizora čak i puta od grada ka podrumu: umesto predivnog pejzaža ravnice – slika trajno urezana u sećanje iz detinjstva -, divlja deponija! Usred bela dana stanovnici tzv. novog naselja kolicima iznose svoje đubre na kraj sela. Travu od šišanja na zemljani put, grane pored, beton, šut u jame puta, komunalni otpad (staklo, keramika, plastika pa i strvine) koji korak od puta. Periodično, kroz duge platnene (tzv. vatrogasne) cevi ispumpavaju svoje septičke jame u dolinu na samom izlazu iz sela. Ali, kad dođe prava zima, sneg prekrije sve, i ponovo se vrati slika idile. Tako i kada leti sve zazeleni. (more…)
Od brojnih stereotipova, “opštih pravila” koja su vrlo često istinita samo uz žestoka ograničenja, danas razbijamo onu, koja govori da za vino treba dobra podloga, pri čemu se misli pre svega na meso. Meso i mesni proizvodi jesu najžedniji za vinom, no i povrće, ako se prikladno pripremi postaje i te kakav partner određenom vinu.
Tokom letnjih meseci meso redukujemo na svega jednom do dva puta nedeljno. Prija nam lakša i raznolika hrana od povrća, kojeg ima u izobilju. Volimo to, što se isto povrće može pripremiti na mnogo više načina nego neko meso. I ne treba obavezno da bude skupo i/ili ekstravagantno, ne trošimo na špargle, avokado ili tartufe, pijace su prepune kvalitetnog i relativno jeftinog sezonskog povrća.
U haosu današnjice, kada čovek više ne zna koga pozdravlja u slučajnom prolazniku, svaki znak raspoznavanja je postao sumnjiv, titule ispred ili iza imena najradije ne čitam. Činim to i sa svojim potpisivanjem. Zato što lažne vrednosti danas javno paradiraju na sceni, i zato, što je sve manje onih, koji dižu glas za ponovnu izgradnju institucije vrednosti.
Baš ovih dana na značajnoj manifestaciji ocenjivanja vina počasni gosti komisija, pozvani kao vitezovi, a po profesiji veoma udaljeni od vinarstva, bili su zvanično nazvani ENOLOZIma. Valjda zato, što su drugi članovi komisije bili Prof. Dr. ili Mr. vin., somelier, a oni bi bili samo mašinski tehničar ili poljoprivrednik. Ne bi ni bilo neobično da se ne radi o VINU i o ENOLOGIJI, i o činjenici, da se takvo oficijelno (školsko) zvanje moglo steći do skora samo u inostranstvu. E, od pre nepunih godinu dana, takva škola počela je sa radom i kod nas, u Beogradu. To je BELVIN – škola vina. (more…)
I jesen prolazi, obrali smo vinograde, novo vino vri u podrumu, konačno malo da odahnemo i da se vratimo pisanju, knjigama, i našem blogu.
Sve je više literature o vinu ili, tačnije vinima, jer je i vina sve više u prodavnicama, vinotekama. Onih velikih i poznatih vina, i vina novopečenih naših, jedino nas nema nigde, nas malih porodičnih vinara, jer nas je novi Zakon o vinu potezom pera izbrisao sa liste postojećih. Tako su naša vina sada „tajna“ vina ili „zabranjena“ vina, ali o tome u nekom od sledećih postova. Sada imam nameru da besedim o famoznoj terminologiji opisa pojedinih vina, rečniku, koji prevazilazi okvire snobizma i daje beskonačne mogućnosti svakome da mašta o sličnostima koje opisuju doživljaj vina. U opisu takvog doživljaja degustacije sve je dozvoljeno!
Otvorimo bilo koji katalog vina, ili uzmemo u ruke bocu vina i pročitajmo šta piše na etiketi. Čitanje etiketa jeste posebna pismenost, jer zavisi od porekla boce: druga su značenja i obavezni ili dozvoljeni sadržaji u Francuskoj, nego u Španiji, drugačiji u Nemačkoj, drugačiji u Italiji. Ali ni to nije današnja tema. Mene interesuje deo teksta, koji je na našim bocama skoro obavezan, a u raznim stručnim ocenama naših cenjenih enologa i someljijera prosto epska. Naravno i u stranoj literaturi je ovakav opis sasvim sličan, no, otkad se i kod nas ponovo počelo sve više da se priča o vinu, mnogi moji prijatelji, neki čak vrsni hedonisti, poznavaoci vina, nasmeše se kad čuju: šumsko voće, miris banane, ukus kože, tralala… (more…)
Voleo bih, kad bih mogao da o vinogradarsko-vinarskim udruženjima u mojoj okolini pišem uzvišeno, sa ponosom. Voleo bih, kad bi bila istina, da su udruženja pokretači aktivnosti sitnih vinara, da ih pomažu, upućuju ih na ispravan put egzistencije u društvu,
kao vredni majstori spravljanja autohtonih vina, da organizuju prolaz kroz lavirinte silnih propisa i zakona (pa i bezzakonitosti). Da predlažu zakonske izmene i pospešuju razvoj tržišta za male proizvođače grožđa i vina. Ali, gospodo, to ne mogu reći, jer barem ovde, u svom dnevniku (blogu) moram biti iskren prema sebi, i priznati: sami smo. (more…)Priznajem: vino i vinograd mi trebaju da bih pobegao. Za mene mnogi bi rekli: “ima nizak prag osetljivosti”, drugi bi: “kriterijumi su mu nerealno visoki, živi u oblacima”. “Uz to je još i tvrdoglav, i uporan ko mazga”. “Težak je ko blato…” – Iako ni jedan od njih nije imao strpljenja, znanja i razumevanja da suoči svoje argumente sa mojima. Zašto? Pa zato, što je danas vladavina jeftinog haosa, zato što vladaju bezvredni dnevni političari, i zato što sve što je dobro, povuklo se u duboku pozadinu, u virtualni svet. Ne, gospodo. Mi ne govorimo isti jezik, pa nam se komunikacija malo pokvarila. (more…)
Komentari